Прва грамофонска плоча са џез музиком пуни 107 година

Владимир Рацковић, уметнички руководилац Београдског Диксиленд оркестра, за Радио Београд 1 за Livery Stable Blues каже да је реч о сингл плочи са две песме.

На страни Б је композиција Livery Stable Blues у преводу Штала блуз, где се могу чути поједини чланови оркестра како имитирају животиње из штале, а друга нумера је названа по имену бенда.

„Налази се на А страни тог малог синглића који је означио нову еру или нову музику 20. века. Од тада је прошло ево 107 година. Ова композиција и даље звучи свеже, лепо и јутарње. Док се не каже нешто о њој, она је само један саставни део обичног радијског програма. Вероватно је свако док је слушао ову нумеру, цупкао или испијао прву јутарњу кафу. Она је ипак историјски значајна композиција, јер је њоме обележен један почетак потпуно нове музичке ере“, истиче Рацковић.

Сматра се да почеци џеза датирају од краја 19 века. Рацковић објашњава да је 1878. године по завршетку рата између Кубе и Америке, америчка војска, повлачећи се са Кубе, како би се демобилисала, свратила у прву луку на коју је наишла, а то је игром случаја био Њу Орлеанс.

„Остављали су све што војска треба да остави са себе после неког рата. И шапке, и пушке, и панталоне, али и војне музичке инструменте. То су обично плех инструменти. Сиромашни, који су тада живели у Њу Орлеансу и тој регији, дошли су до њих, тако што су их пронашли на отпадима. И то је једини разлог зашто се у ствари џез свира на лименим дувачким инструментима“, наводи Рацковић.

У почетку су на трубама и тромбонима покушавали да произведу некакве звуке, имитирају околину, највише животиње, да би се током времена претворило у заиста озбиљно музицирање. Рацковић сматра да је на стварње џеза утицало много фактора. У огромном лонцу, разне врсте тадашњих музика, које су на том простору струјале и чуле се, од афричког мелоса, госпела, блуза, радничких песама, гомиле успутних и једноставних музичких праваца, крчкало се и кувало двадесетак година, како би коначно добило некакву форму, добило боју, звук, који је толико био виралан да су сви почели да га свирају.

„Џез је настао у тачки у којој је било људи различитих раса из свих делова света. Њу Орлеанс је у то време био трговачки центар, велика лука. Било је људи свих боја коже, па и Француза. То је била њихова колонија и осећао се њихов велики утицај. Луизијана је добила име по Лују, Орлеанс постоји у Француској. Главна улица у којој је џез настао се зове Бурбон стрит, бурбон је француско пиће. Дошло је до укрштања различитих култура, па је тако у ствари џез и настао“, објашњава Рацковић.

Из Њу Орлеанса се џез узводно Мисисипијем врло брзо ширио и отишао у друге крајеве Америке. Одлазећи из Њу Орлеанса полако се развијао у друге стилове. Владимир Рацковић наводи да се први, основни стил звао диксиленд, бар онако како га ми зовемо у Европи. Власник дискографске куће, који је био белац дао је белом оркестру да сними прву плочу, па га зато Афроамериканци од тог тренутка зову традиционални Њу Орлеанс стил.

„Ја сам оркестар формирао 2001. године, и када сам га назвао Београдски Диксиленд оркестар, нисам за ово знао што сада причам. Пре четврт века ту информацију нисам имао, али сам после сазнао да музичари који свирају ову врсту музике, њу дефинишу као традиционални Њу Орлеанс стил, а не као диксиленд. Кад год будете чули да је неки диксиленд оркестар у питању, то су сигурно белци“, истиче Рацковић.

Први човек који је у то време имао милионски тираж је био Енрико Карузо и када би, како наводи Рацковић, чуо да је још неко издао преко милион примерака, одмах би се јавио бенду да наступају заједно. Када је реч о најважнијим личностима за настанак џеза, Рацковић за најважнију икону џеза икада, наводи Луја Армстронга. Трубача који је зарађивао паре тако што је носио хлеб и јогурт дамама, које су радиле у улици са црвеним фењерима у Њу Орлеансу.

„Своју прву трубу је купио на том истом отпаду на коме су се налазили остали инструменти. Веома брзо је развио веома  висок квалитет музицирања и формирао стил, што је било јако, јако тешко. Постоји много других музичара за које просечни људи не знају, али Луја Армстронга сигурно знају, по оним великим образима и труби, и његовом карактеристичном гласу“, каже Рацковић.

Београдски Диксиленд оркестар наставља традицију. Тренутно преговарају о наступу на једном француском џез фестивалу, затим у Русији на Волги, на фестивалу на који ће све земље Брикса послати по један диксиленд оркестар и Србија, као пријатељска земља.

У плану је да наступе и на Нишвил џез фестивалу, да подрже свог бившег члана, који има 83 године и добија награду за животно дело.

„За осми март свирамо на маскенбалу, који се зове Ноћ прохибиције и сви су у обавези да дођу обучени у костиме епохе из које потиче џез“, најавио је на крају разговора за Радио Београд 1, Владимир Рацковић, уметнички руководилац Београдског Диксиленд оркестра.