петак, 20.02.2026, 10:36 -> 12:26
Извор: РТС
Радмила Станковић овогодишња добитница награде Фондације „Тања Петровић”
Радмила Станковић, новинарка са вишедеценијским искуством је овогодишња добитница награде Фондације „Тања Петровић” које се додељује за изузетан допринос афирмисању културе и уметности у медијима. Награда ће бити уручена у суботу, 28.фебруара у 13 сати, у галерији „Новембар“, Курсулина 2.
Фондација „Тања Петровић“ основана је у знак сећања на прерано преминулу Тању Петровић која је, као ауторка, новинарка и уредница, професионални живот посветила промовисању културе и уметности у медијима, радећи у редакцијама културе, издавачким кућама и као градски секретар за културу.
Досадашњи лауреати награде су: новинар, филмски и књижевни критичар Милан Влајчић, култни радијски аутор Жикица Симић, уредница и ауторка емисије Трезор Бојана Андрић, новинар, рок критичар и публициста Петар Пеца Поповић, професор Факултета драмских уметности, позоришни теоретичар и критичар и некадашњи уметнички директор Битефа Иван Меденица, новинар и колумниста Теофил Панчић, Портал за културу Југоисточне Европе SEEcult.org, новинар и писац Бранко Росић, историчарка уметности и фотографкиња Горанка Матић, филмски редитељ и креативни директор Борис Миљковић и музички критичар Драган Амброзић, новинарка Радио Београда 2 Сара Арсеновић.
Оснивачи Фондације „Тања Петровић” су: Антонела Риха, Тамара Пуповац, Катарина Шпанић Остојић, Оливера Милошевић, Војка Пајкић Ђорђевић, Срдан Голубовић и Борут Вилд.
Образложење
Награда Фондације „Тања Петровић“ за изузетан допринос у афирмацији културе и уметности у медијима додељена Радмили Станковић представља признање новинарки чији је рад дугорочно посвећен разумевању културе као кључног простора друштвеног дијалога, критичког мишљења и јавне одговорности.
У нашем медијском простору, у којем се култура често потискује на маргине или своди на пуку промоцију и спектакл, Радмила доследно инсистира на озбиљном, аналитичком и контекстуализованом приступу овој области. Њени текстови, интервјуи и коментари не третирају културу као декор друштвене стварности, већ као њено суштинско огледало – место где се преламају етичке, естетске и политичке тензије савременог тренутка.
Посебна вредност њеног рада огледа се у томе што уметничке и културне праксе сагледава у ширем друштвеном и историјском контексту, дајући простор ауторима и институцијама које својим деловањем доприносе развоју критичке, отворене и еманципаторске културе. Радмила тако не само што афирмише уметност у медијима, већ у новинарство које се бави културом и уметношћу улива поверење као релевантан и неопходан простор јавне сфере.
Награда која носи име Тање Петровић симболички потврђује управо такав приступ: културу као поље отпора банализацији, а новинарство као одговоран чин посредовања између уметности и друштва. Додела овог признања Радмили Станковић истовремено је признање њеном професионалном интегритету и подсећање на значај културе и новинарства у очувању јавног смисла и демократских вредности.
Радмила Станковић и Тања Петровић не припадају истој генерацији, нити истом медијском тренутку, али их повезује иста, ретка линија одговорности према јавном говору. Та линија није стил, ни формат, ни тема – она је етичка. У начину на који су говориле и говоре о култури, обе су разумеле да култура и уметност нису издвојено поље, већ место на којем се друштво препознаје, разоткрива и преиспитује.
За Тању Петровић, култура је била простор јасне позиције: без задршке, без релативизације, са дубоким уверењем да уметност има обавезу да се меша у стварност. Њено писање и јавно деловање носили су енергију отвореног става, често оштрог, увек прецизног – глас који није тражио сагласност, већ разумевање.
Ипак, у њиховом раду постоји дубока подударност: обе су културу схватиле као јавно добро, а новинарство као чин личне одговорности. Обе су одбијале неутралност која служи одржавању постојећег поретка, и обе су веровале да говорити о уметности значи говорити о слободи.
Награда која носи име Тање Петровић зато не успоставља хијерархију, већ континуитет. Додељена Радмили Станковић, она не означава наследство у смислу понављања, већ у смислу трајања исте етике у другачијем времену. Један глас се угасио прерано, други траје – али оно што их повезује остаје исто: уверење да култура има смисла само ако се изговара јасно, одговорно и без страха.
Лепота таквог приступа не припада тренутку, већ трајању – то је лепота која произлази из знања, етике и унутрашње слободе.
Коментари