„Како сам научила да возим“ за почетак 52. Фестивала Инфант

Како се носимо са траумама, колико смо спремни да разумемо и опростимо једни другима, питања су која поставља драма Како сам научила да возим, рађена према тексту Поле Вогел у адаптацији Вука Бошковића и у режији Таре Манић.

„Нелинеарним причањем приче, односно постепеним враћањем у прошлост из перспективе женског лика откривена је сва комплексност и на неки начин, аспекти тог односа са којим се можда није тако лако суочити, ни именовати га на прави начин. Као највећу врлину овог текста сам одувек сматрала што је писан из те једне изразито искрене женске перспективе“, објашњава редитељка Тара Манић.

Главне улоге у представи која публику смешта на саму сцену, тик уз глумце, појачавајући доживљај тескобе и немира, тумаче Марта Богосављевић и Светозар Цветковић. 

„Ниједног тренутка, није тако написан комад, нити је тако режија направљена да се било у било ком тренутку осуђује и да није ништа само црно или само бело него смо се баш бавили нијансама и шта у ком тренутку би могло да превлада“, каже Марта.

Лик тече који учи своју нећаку да вози основа је радње у оквиру које се преплићу различита осећања, размишљања и непријатне ситуације стварајући код публике саосећање и нелагоду, а редитељка Тара Манић у комаду се не бави само последицама већ и узроцима њиховог односа.

„Да тумачите неки лик који се, кад се прочита тај комад, понаша насилнички, то је нешто што би мене мање интересовало од тога да се он понаша искрено и да му се верује и да кроз то веровање које постоји, пре свега, према партнерки, према Малецкој, Марти Богосављевић, да се та врста поверења успостави и са публиком“, истакао је Цветковић.

Како сам научила да возим отвара очи пред темом породичног, сексуалног узнемиравања, учи нас да треба остати будан над свакодневицом и да је, упркос страховима и препрекама, храброст врлина коју треба неговати.