„Сликарство перманентне побуне“ – дела Миће Поповића у Галерији САНУ до почетка новембра

Бунт Миће Поповића огледао се у непрекидном преиспитивању естетике и уметничког стваралаштва, али и друштвених и етичких питања времена у ком је живео. Са Академије је био избачен, али на аутоцензуру никада није пристајао. Стварао је и предавао у светским уметничким центрима, а његове изложбе у Београду биле су културни догађаји који су обележили југословенску епоху.

Пре 40 година, на истом месту, у Галерији САНУ, изложбу Миће Поповића видело је око пола милиона људи.

„Њега је много више интересовало, пре свега, његово дело, ликовни проблеми, он је био сликар. А ови социјални аспекти и конотације су некако долазили успут, али није се он превише око тих јавних пренебрегавања и оспоравања, што кажу данас деца 'цимао'. Али кад је био млађи, ја то не памтим, вероватно је патио“, каже Јован М. Поповић, син Миће Поповића.

Шездесет дела насталих између 1946. и 1990. године представљају главне идеје и теме које су обележиле његово стваралаштво: од младалачког интимизма, преко апстракције, до „сликарства призора“ и аутопортрета уметника непоколебљивог става.

У центру пажње Миће Поповића увек је била истина о човеку и његовој судбини.

„Управо то константно инсистирање на слободи индивидуалног изражавања, односно потреба за константним суочавањем са истинама и конфронтирања са заблудама и догмама датог историјског тренутка кроз уметнички став и дело. Такав профил понашања уметника деловао је врло подстицајно на будуће генерације“, истакла је ауторка изложбе др Весна Круљац.

Поред импресивног ликовног опуса, Мића Поповић је писао есеје, прозу и сценарија, режирао филмове и представе, израђивао сценографије и костиме. Сликарство перманентне побуне и интелектуални ангажман чине га једном од најзначајнијих личности наше културе протеклог века.