Ин мемориам: Владимир Логунов, кореограф, балетски играч и педагог

Прва сазнања о игри добио је у Сплиту, на часовима код Миле Катић, да би 1964. године дипломирао у београдској балетској школи у класи Нине Кирсанове. Одмах по завршетку школовања примљен је у Балет Народног позоришта, где већ прве сезоне уз ансамбл деонице добија и мање солистичке улоге.

Сматран је карактерним играчем, па је и сам тврдио да су му такве улоге најбоље пристајале. Без обзира на ову категоризацију, с Јеленом Шантић као Никијом играо је Солара у балету „Бајадера“, Јованки Бјегојевић био је партнер у Бизеовој „Симфонији“. Био је запажен као шумар Хиларион у „Жизели“, Ротбарт („Лабудово језеро“), Дроселмајер („Крцко Орашчић“), Везир („Охридска легенда“), Карењин („Ана Карењина“), Дапертуто („Хофманове приче“), брилијантан, позоришном наградом овенчан Копелијус („Копелија“).

Кореографија га је привлачила и занимала још као младог играча, али је чекао да дубље проникне, открије, научи и сагледа све финесе, каo и технику класичног балета, да би се упустио у кореографски рад. На московској Позоришној академији – ГИТИС био је 1975. на специјализацији управо из ове области, након чега се све озбиљније окретао кореографији.

Прво професионално кореографско остварење било је за позориште „Бошко Буха“ још 1973. У Келну 1974. на међународном такмичењу за кореографе поставља кратак балет на музику Зорана Ерића „Иза сунчевих зрака“. Прва представа коју је урадио за Балет Народног позоришта у Београду била је „Форма вива“, 1979, играчки квинтет на Вивалдијеву музику, изведен на отварању 111. сезоне, уз Трнинићеве кореографије „Игра“ и „У баштама Гранаде“. Да се у овој улози добро снашао говори и то да је на Југословенским балетским такмичењима у категорији кореографи, у Новом Саду, освојио две бронзане – 1982. и 1984. и сребрну медаљу 1986. године.

Логунов је раду на кореографији прилазио студиозно, проучавајући само дело, стручну литературу, пратећи рад других кореографа, нарочито када су у питању класична традиционална остварења, док се за оригинална ауторска дела повиновао музици као основној инспирацији. Сарађујући годинама с Парлићем упијао је и прихватао његова кореографска, стваралачка начела - изаћи у сусрет играчу, приближити му психологију лика који интерпретира, наћи кораке у којима се и извођач добро осећа. Није се препуштао импровизацији и тражењу корака у сали већ је знао како жели да изгледа свака поједина сцена будуће представе. За Логунова добра сарадња са репетиторима такође је била кључ успеха једног дела.

Као кореограф Логунов је осим са Народним позориштем у Београду остварио сарадње са свим балетским центрима бивше Југославије – СНП у Новом Саду, ХНК у Загребу и Сплиту, Македонски народен театар у Скопљу и Народно позориште у Сарајеву. Такође је радио кореографије и за балет из Рагузе, Италије и кипарски балет. Наравно, за матичну кућу ствара највише, а то су уз већ поменту представу „Форма вива“, „Лицитарско срце“ (1981), „Дон Кихот“ (1988), „Кармен“ (1991), „Успавана лепотица“ (1996), „Јесењи пљусак“ (1999), „Др Џекил и Мр Хајд“ (2001), „Слика Доријана Греја“ (2015), као и опере „Евгеније Оњегин“, „Атила“, „Отело“, „Травијата“, „Кћи пука“, „Конзул“, „Пепељуга“, „Фигарова женидба“, „Ловци на бисере“, „Магбет“, „Дон Карлос“, „Адриана Лекуврер“. За СНП у Новом Саду поставио је више балетских и оперских представа: „Кармина бурана“ (1992), „Кармен“ (1992), „Серенада“ и „Болеро“ (1993), „Поема о љубави“ (1996), као и за опере „Травијата“, „Мајска ноћ“, „Слепи миш“ и за мјузикл „Човек од Ла Манче“. Последње остварење балет „Охрдидска легенда“ изведен је 2021. поводом обележавања 70 година балета Српског народног позоришта. Урадио је више кореографија за мјузикле Позоришта на Теразијама.

За ХНК и Балетску школу у Загребу поставио је „Симфонију у Це-дуру", за ХНК у Сплиту „Симфонију из Новог света", за сусрете у Љубљани кратке балете „Сусрет", „Месечева соната", „Терпсихора", „Cartoon". За Рагуза балет из Италије ради „Симфонију из Новог света", а за балет на Кипру „Крцка Орашчића", „Балет" и „Кармен". За Македонски народен театар: „Ташула, охридска робиња", а за Народно позориште у Сарајеву „Изложбу слика“.

Кореографисао је и за балетске школе из Загреба, Новог Сада и Београда, а „Крцко Орашчић“ којег је урадио за Балетску школу „Лујо Давичо" се од 1992. изводи као школски новогодишњи концерт.

Осим играчке и кореографске каријере Логунов је био педагог у Балетској школи „Лујо Давичо“, а такође и директор Балета Народног позоришта у Београду од 1980. до 1985. и Балета СНП-а од 2011. до 2016. Члан је жирија Међународног балетског такмичења у Варни 2008. и 2010. године.

За свој рад Владимир Логунов добио је више значајних признања. Кипарски комитет за игру именовао га је за почасног члана кипарског балета. Од Заједнице музичких и балетских педагога Србије добија награду за вишегодишње свестрано деловање у образовању младих талената. За представу „Др Џекил и мр Хајд“ прима награду Удружења балетских уметника Србије „Димитрије Парлић“ за најбоље кореографско остварење у сезони 2001/02, као и годишњу награду Народног позоришта у Београду. Удружење балетских уметника Србије награду за животно дело доделило му 2003. године. Добитник је признања за врхунски допринос националној култури. „Изванредни златни беочуг“ Културно просветне заједнице Београд припао му је 2014, а 2021. уочи Видовдана уручена му је Златна медаља за заслуге.