Однос човека и животиња, тема јесење изложбе бечког Музеја модерне уметности

На три нивоа, кроз четири стотине експоната, ова изложба морално оптужује човека да је као јачи потчинио животиње преко неопходне мере. Истовремено, она нуди нешто фаталистички умирујуће.

Грижа савести се подразумева, али још није време да се мачки препусте кућне финансије, или да се бордер коли који се досадјује упише на курс маркетинга. За почетак је довољно да се схвати како на овој земљи нисмо сами – и Наполеон има паука на челу, како гласи назив вунене скулптуре Ники де Сен Фал.

„Прва тема су домаће животиње, али не само мачке и пси, већ и инсекти, паукови, разне бубе са којима без пристанка делимо стан. Други тема је 'Туђе перје' – како користимо оно што није наше – животињску кожу, крзно, перје, али се мисли и на колонијалну прошлост и доба белих империја. Трећа тема је игра речи, 'Ммртва природа' као сликарски жанр, али и рањена, умирућа природа“, објашњава Мануела Амер, кустоскиња изложбе.

Џиновска Плава удовица Пина Паскалија глуми дечју играчку. Пужеви миле по фотељи у инсталацији Бена Јакобера, која као да је изашла из Хичкоковог Психа. Хибрид Snake Lady је дело Џен Ховорт, која је некад радила питомије ствари, на пример омот за албум „Битлса“, Sgt. Pepper.

Није све претеће: Из колажа Курта Стенверта, Цвеће за мртву мачку, избија искрена туга. Некад преовлађује иронија, као код Цоберниговог Млитавог тигра на зиду.

„Изложба користи уметност као материјал за велико поспремање прошлости. Као на послужавнику су поређане теме тренутно важне за друштво – клима или релације моћи. Свуда треба упутити оштар поглед, постављати права питања и видети какви одговори долазе“, напомиње Мануела Амер.

Није исто да ли се код човека говори о заједничким генима из животињског света, или о зверским инстиктима. Културе и цивилизације се рађају дуж те линије разграничења. За разлику од њих, уметност се са семантиком животиње звери и тотема среће у игри. Недовршеност и недореченост, скоро елементи хорора, најбоља су страна ове изложбе.