Баскијатов „говор епохе“ у бечкој Албертини

У бечкој „Албертини“ је отворена велика ретроспективна изложба неоекспресионисте Жан Мишел Баскијата. Три и по деценије након смрти, платна овог сликара на аукцијама доносе и преко 100 милиона евра. Изложба je посећенa као рок концерт.

Баскијат је засијао на уметничком небу као комета. Рођен је 1960. у Бруклину, мајка је била Порториканка, отац с Хаитија. Умро је од хероина са непуних 28 година. У том кратком времену је прошао неколико фаза – заштићено детињство, грубо одрастање, живот на улици, свирао је кларинет у џез банду, а онда долази велики пробој у сликарству са само двадесет година.

Баскијатова интензивна фаза од 1981. до 1985. унела је револуцију у историју уметности, променила минимализам и концепт, вратила фигуралност.

„Баскијат није био академски образован. Он црта читав дан, црта опсесивно, док једе, разговара, чак, како се говорило, док спава. И у те форме он убацује елементе дечјег цртежа, графите, стрип, цртане филмове, медије, грубост и расизам с њујоршких улица. Рано је приметио да су црнци у Америци хероји само у две области, спорту и музици - али у музеје не могу, ни као мотив, ни као аутори. На његовим платнима постоји 'црнац', он је борац, победник, краљ с круном. Баскијат је развио симболике таквог интензитета, емоционалности и непосредности, да оне аутоматски делују на посматрача, свеједно да ли је код читљив или не“, каже директор Албертине Клаус Албрехт Шредер.

Симболизам је и разлог да Баскијата не треба стављати у данашњи постколонијални контекст. То што он ствара у првој половини осамдесетих, оно је што су Шнабел, Кунс, Лонго или Синди Шерман рекли у исто време, само на други начин. Његова уметност није црна или бела, она је говор епохе.

„Баскијат се не боји да употребљава интензивне боје и користи пастел, што је тада потпуно ван моде. Пастел је познат од Дега, било га је у импресионизму, нешто у 18. веку, али наше осамдесете нису волеле колорит. Свеједно на ком носачу ради, Баскијат попуњава цртеж јарким светлећим бојама, које дају креде уљане подлоге. Користи и црну као негатив, јер, како је писао: 'Постоји Црни континент на коме не морам да будем да бих га имао у генима'", наводи Шредер.

Баскијатов опус се може посматрати као еволуција графита ка вишим уметничким формама. Али управо ту би се Баскијат и његов ментор Енди Ворхол побунили, као што и јесу, да не постоје виша и нижа уметност, већ само енергија.

Код Баскијатових слика енергија је у нестабилности фигуралног, где се обриси и боје оптички крећу и никад не поклапају.