Изложбе у Леополдовом музеју у Бечу - између уметности и свакодневице

Две изложбе у бечком Леополдовом музеју баве се медијима између уметности и свакодневице. Прва показује еротску фотографију касног деветнаестог века, друга дела аустријског вајара Франца Хагенауера, чији је дизајн тридесетих година волео Холивуд, а седамдесетих њујоршке културне елите.

Франц Хагенауер је владао техничком вештином обраде метала, пре него што је постао уметник, био је занатлија, пре него што је постао дизајнер. Иако активан до смрти 1986.године његов дизајн се често појављује са патином 30-их или 60-тих година: Грета Гарбо поред Хагенауерове лампе у филму Гранд Хотел, или спаваћа соба Барбре Стрејсанд са стилизованим манекенима из излога робних кућа. У Хагенауеровом опусу мешају се Баухаус, арт деко и топоси популарне културе са утицајима Бранкузија, Модиљанија и Ђорђија де Кирика.

„Оно чему је тежио је била апсолутна пурификација и прочишћавање форми, и то му је у великој мери успело. Главе без лица су његов заштитни знак. Стилизовати ту главу, одузети јој све наводно „сувишно" био је циљ многих уметника ране модерне. Оно што скулптуру ФХ чини јединственом јесте техника, не ради се о ливеном, већ о куцаном металу, о предметима израђеним од металног лима, од плеха. То је изискивало пуно снаге, стрпљења и велику вештину, утолико више зачуђују и фасцинирају резултати који плене лакоћом и једноставношћу", истакао је кустос Иван Ристић.

Друга изложба се бави фотографијом, али специфично, кроз портфолио бечког фотографског Атељеа "Шмит". Визуелна култура и еротика су и до тада ишле заједно, али тек је проналазак фотографије пре 170 година тематизовао питања граница и укуса у новом медију. Било је то време кад су фотографски атељеи владали на дискретном тржишту моралних норми:

"Код актова је Атеље Шмит био апсолутно највећи продуцент у Монархији, и купцима нудио избор од осам хиљада актова у копијама, од тога само стопедесет мушких. По квантитету је еротика била прва ставка у портфолију. Официјелно су актови рађени за уметнике, медицину и анатомске студије, али у стварности су их куповали најзразличитији људи: За приватну фиоку, као кампању против корсета и рекламу за ослобођено тело", рекао је Михаел Понштингл.

Декоративни објекти Франца Хагенауера су уметност чак и тамо где се позивају на свакодневицу. Рана фотографија као медиј је била еротска и тамо где је хтела да буде уметност. Да би се разазнале нијансе, потребан је ментални рад. Све је у глави...у главама.