Премијера „Тројанки“ у Бургтеатру – има ли разлике између беса и жалости

Када су Еурипидове Тројанке први пут изведене, Атина се налазила негде на половини Пелопонеских ратова са Спартом. Врло храбро од аутора, писао је антиратни текст усред домовинских страсти око себе. Тематски је радња смештена између два старија Хомерова епа, Одисеје и Илијаде.

Користећи ратну варку, грчке снаге покоре Троју. Што у борби, што у каснијим егзекуцијама, победници убију све мушкарце из породице краља Пријама, а њихове жене поделе међу собом. Краљица Хекабе, њена ћерка Касандра и снаха Андромахе, постају робиње грчких војсковођа.

„Оригинални Еурипидов текст је низ ламентирања и нарицања тројанских жена. То с једне стране открива њихову психу. Али с друге, колико год је ова продукција мрачна, она у ствари по структури није трагедија. Одатле смо кренули и адаптирали текст као покушај сваке од тих фигура да испричају своје индивидуалне судбине, пруже сведочанство и дају шлагворт за следећу у реду. Занимала ме је могућност трансформације у болу“, каже редитељка представе, Адена Јакобс.

Да ли прихватити судбину? Треба ли се помирити са поразом? Да ли је живот увек бољи избор од смрти? Политички је то опасан терен, данас ништа мање него у време настанка Тројанки.

Ова продукција се држи мета-нивоа и пази да не буде злоупотребљена као симбол украјинског отпора Русији. Ипак, позоришне критике немачког говорног подручја је управо тако тумаче, као ултимативни доказ да Кијев не сме да прихвати пораз чак ни за спас цивила.

„Овде је од интереса емотивни терен кроз који фигуре воде, некад кроз најгоре ноћне море, визије и фантазије, некад у освету, некад, као лепа Јелена, у свет других димензија. Мислим да постоји веза између жалости и беса. Она ствара страховиту енергију у моментима кад жене изговарају речи које делују монструозно. Надам се да то не долази до гледаоца као прихватање судбине. Не показујемо мистику, већ егзорцизам“, наглашава Адена Јакобс.

У овој режији Тројанки, избрисани су векови женске еманципације. По естетици је елегантна и промишљена, у референцама са данашњицом намерно ретроградна. У основном утиску, делује као ноћна тужбалица на гробљу лутака.