Уна у Звездара театру: Шта се крије иза страствене љубави?

Међутим, Капор је, на себи својствен начин, умео да кроз такозване лаке, популарне садржаје проговори и о неким другим темама. То чини, трагом романа и актуелног тренутка, и искусни драмски писац Стеван Копривица.

Као и у роману, тако и у представи препознајемо одређени друштвени и политички контекст: превирања на Универзитету, утицај политичких опредељења на развој каријере, манипулативни карактер масовних медија, тематизовање предности и ограничења демократије, сукоб проевропске (професор Бабић) и панславенске линије (продекан Дукић, који у једном тренутку каже: „Они хоће власт! То би била најгора власт на свету: власт универзитетских професора!“) итд.

Наиме, студенткиња социологије медија тражи интервју од популарног професора, али по налогу проректора („мала услуга“, како он каже) који је, заправо, уцењује обуставом процеса против њеног оца и престижном Фулбрајтовом стипендијом. Управо тако!

Елем, продекан, али и политичка странка којој припада, жели да сазна на којој је страни професор, левој или десној, с обзиром на то да се „притајио“ након што је држао ватрене говоре код Теразијске чесме (нови контекст у односу на роман). Као и у свим сличним (мелодрамским?) заплетима, нечасна намера се претвара у необуздану, страствену љубавну везу (аферу?) за коју, истина, професор од почетка тврди да је љубав са ограниченим роком трајања (не само, или баш због велике разлике у годинама).

Дејан Пројковски поставља представу, трагом текстуалног предлошка, као проширену дуо драму (уз већ поменутог проректора кога игра Марко Гверо, ту је и професорова отресита супруга Олга у тумачењу Сене Ђоровић) у којој се преплићу професорова предавања (публици, то јест студентима) и одмерено, стилизовано режиране љубавне сцене уз спорадиче, за мој позоришни укус помало патетичне знакове, редитељска и сценографска решења (у еротској игри професор на својој младој љубавници свира као на виолини док изнад њих светлуца звездано небо изнад гарсоњере на Звездари), а све се одиграва на пластичном каучу што би, ваљда, требало да имлицира неодрживост ове неприродне, вештачке везе.

Предавања се дотичу гнева младе генерације „Младост није никаква предност!“, каже професор), уз проповед/савет да се не треба крити иза колективне мржње и урлања гомиле, до Сократовог негирања грчке демократије („Лопови и преваранти ће хтети највише државне функције, а демократија ће им то дати“).

Занимљив је и главни сценографски занк до којег су, верујем, заједнички дошли дугогодишњи сарадници редитељ Пројковски и сценограф Валентин Светозарев, а то су наопако окренути, сиви транспаренти за које смо слутили да носе извесне пароле. Кад се окрену лицем према публици видимо да су то књиге, а не пароле, што се може двојако разумети.

Иза сваког бунта и непристајања на постојеће стање стоји снага памети и образовања, али, можда, и као порука да уместо парола у шаке ваља узети књигу. Или је нешто треће?

Врстан глумац Никола Ристановски игра шармантног професора Мишела Бабића, тачно и суверено, као човека умног и образовног, јасних ставова, уверења и принципа, помало налик хомо луденсу, али разочараног и већ уморног од свега (љубавних афера, медијских и политички марифетлука, Универзитета, друштвеног и јавног живота уопште). Из њега децентно избијају озлојеђеност и резигнација које су већ деценијама наше (српске?) ендемске болести.

С друге стране, Ристановски је, својствено свом глумачком хабитусу, у лик професора Бабића унео и своју личну, меланхоличну црту, чиме је лик учинио још уверљивијим и пластичнијим гледе професорових уверења и светоназора.

Млада глумица Магдалена Мијатовић, коју сам до сада гледао само у једној позоришној представи (али не у главној улози) оставила је врло позитиван, упечатљив утисак. У улози Уне (јединствена и посебна) она је била и паметница и згодница (како рече проректор), одмеро дрска и самосвојна, нежна и рањива, отресита и младалачки усплахирена.

Штавише, она и својом појавом (крупна, стасита) одговара овој улози, односно лику који тумачи. Врло добар рад, врло добро искоришћена глумачка прилика.

Све у свему, успешна представа на „лаке и тешке теме“, одмерено актуелна, која сасвим одговара репертоару Звездара театра. Нема сумње да ће бити радо гледана и популарна, као својевремено Капоров роман и истоимени филм Милоша Радивојевића са Шербеџијом, Соњом Савић и Миленом Дравић у главним улогама.