Читај ми!

ОВОГ МЕСЕЦА ЧИТАМО

Новембарска преиспитивања у „Модрој крви“ Јурија Бујде и у роману Филипа Грујића „И онда опет, из почетка“

Новембарска препорука Весне Јовановић доноси нам два романа, из домаће и стране продукције. Први је „И онда опет, из почетка“ Филипа Грујића, прекаљеног драматурга и писца миленијалца који нам гура под нос вечито преиспитивање: „Са двадесет девет година Дејвид Боуви је већ објавио свој албум Young Americans, Микеланђело је осликао Сикстинску капелу, Александар Велики је покорио свет – од Хималаја до Јонског мора. Шта ја радим у животу?“ Други роман је „Модра крв“ Јурија Бујде, инспирисан животном причом совјетске глумице Валентине Каравајеве у којем овај руски писац преиспитује највише вредности у уметности: „Модра крв – то је Страшни суд уметника над самим собом“.

Новембарска преиспитивања у „Модрој крви“ Јурија Бујде и у роману Филипа Грујића „И онда опет, из почетка“ Новембарска преиспитивања у „Модрој крви“ Јурија Бујде и у роману Филипа Грујића „И онда опет, из почетка“

На медицинској скали ја сам недефинисан – И онда опет, из почетка Филипа Грујића

Миленијалци су порасли до књижевних јунака и одличних књижевника. Појавили су се на светској сцени, а ево их и код нас.

И онда опет, из почетка стиже пред читаоце с одредницом „први прави, озбиљан миленијалски роман у српској књижевности“. Оправдава епитет сваки ред књиге Филипа Грујића (1995), писца и драматурга којем је ово већ трећи роман.

Главни јунак слави 29. рођендан на страницама романа. Славље, окупљени, поклони… све је ту да укратко одслика портрет слављеника. Признаје да му не делује да је искористио двадесете како треба.

„Са двадесет девет година Дејвид Боуви је већ објавио свој албум Young Americans, Микеланђело је осликао Сикстинску капелу, Александар Велики је покорио свет – од Хималаја до Јонског мора. Шта ја радим у животу?“

Укратко, пише, учи децу тенису, ништа за социјално, здравствено, за сигурност. Заљубљује се, раскида, плаши се везе, плаши се самоће, признаје усамљеност, уз то плаши се и летења, мањка хлада, смрти…

Страх је лимитер на брзиномеру његовог живота. Родитељи су се развели кад је био сасвим мали, а онда су наставили да се разводе па се породични албум напунио сликама очуха и маћехa, а роман живописним ликовима. Филип Грујић је мајстор сликања ликова. Дијалози су савршени, духовити, болни, свакидашњи и посебни, начас као да слушате неког свог, а онда само из ове приче.

Девојке, другари, преци, сви имају статус јунака; „нисам Довлатов, да пустим своје јунаке да дођу и прођу, иако је чињеница да ништа друго и не раде осим што долазе и одлазе али ја сам сентименталан“.

Рођен је у време рата, „у време лаке смрти“. Деведесете. То је оно што даје печат нашим миленијалцима. Колики је његов пут од појединачног до универзалног, до правог представника генерације? Кратак.

„Кад бих покушао да опишем себе, нити сам срећан нити несрећан, помало сам огорчен, помало бесан, често узбуђен око ствари којима не знам разлог… али на медицинској скали, ја сам недефинисан.“ А, када су на окупу сви другари то је целовита слика генерације. „Павле неоптерећен обрасцима, Иван, геј, који жарко жели у Шведску код партнера али онда на сцену ступа прича земље, пасоши, визе… хтео је да уђе као човек, завршио је у ћелији. Све воли и све мрзи у Европи.“

Грујић толико воли своје јунаке да налази оправдања за ситне издаје, затварање очију пред њима, тражење сигурности по сваку цену… Приче о прецима прерастају у слике генерације рођене почетком прошлог века, потом оне која је градила путеве и пруге на омладинским акцијама, па вршњака родитеља. Најстрожи је према себи (свом главном лику).

Аутоиронија, духовитост, промишљања о срећи, пријатељству, животу, прошлости, оданости, одрастању, навикама, смрти, све то чини овај роман.

Свако поглавље нова епизода, крцата комичним детаљима, попут оне о брату који је с пет година себи наденуо име Данда па онда и презиме Миланда, а на питање шта ће бити кад порасте одлучно одговорио: Кад порастем бићу споменик.

Андреј, главни јунак, пребрзо је прешао својих 29, чинило му се да је тај утисак назрео у погледу оца – у ратовима, инфлацијама, тражењу послова. Оно што није могао да види, а мучило га је: „Да ли је очекивао оваквог сина? Да ли је очекивао нешто сасвим друго, нешто ближе, нешто више, нешто приврженије? (...) Вероватно је могло боље, али ко је спреман да то призна?“

Заправо, све је тако једноставно: „Настављаш право и у неком тренутку, негде и с неким, стижеш кући. Изуваш се и переш руке. Умиваш лице. Време је за спавање. И онда опет, из почетка.“

„Ходочашће“ са оцем на Острог, па у постојбину, Херцеговину, „брда која је отац видео пре двадесет девет година и планирао толико тога, постала су само обриси.
Постала су сећања.
Постала су прича.“

Постала су сјајан роман.

Свако мајсторство леди крв у жилама – Модра крв Јурија Бујде у преводу Мирјане Грбић

Била је Ида обележена или „изабрана“ још када је дошла на свет. Љубичасти белег на грудима и сама је доживљавала на различите начине. Много касније још једном је обележена, ожиљком на лицу. Доживела је саобраћајну несрећу. Потом су се низали ожиљци на души. Била је рођена да буде глумица, успела је да оствари сан, заблистала је и угасила се с 19 година.

Лице које је и после операција „подсећало на разбијен тањир“ одвојило ју је од велике публике и на крају је играла само за једног гледаоца, дечака Петка. Он нам прича њен живот.

„Ја сам за њу био и усхићени студент с галерије, и генерал који се досађује у ложи, и дама што плаче у партеру… Њој није био толико потребан саговорник, колико слушалац, гледалац, и ту сам јој ја био добродошао, дечак спреман да саосећа са свим тим Електрама и Алименама…“ Све сањане улоге одиграла је пред њим.

Ида Змојро, са страница књиге руског писца Јурија Бујде, у стварности је совјетска глумица Валентина Каравајева, прослављена четрдесетих година прошлог века као Машењка у филму совјетског редитеља Јулија Рајзмана и Нина Заречна из Галеба на позоришним даскама. Онда је један пут друмом прекинуо глумачки.

„Није имала једноставан, обичан живот већ много живота нимало једноставних и обичних. Глумац није свет, он је укрштање светова.“

„У жилама правог уметника, без обзира на то да ли је реч о писцу, џелату или столару, неизоставно мора да постоји макар кап ледене модре крви. Модра крв, то је мајсторство, то је уздржаност, то је рачун, то је оно што присиљава уметника да критички погледа на своје дело… А модра крв – хладна крв, није само дар, него и проклетство… зато што toute maitrise jette le froid, свако мајсторство леди крв у жилама.“

Први „глумачки задатак“, улога голубице у погребној поворци био је крах. На крају је у школи плеса спремала девојчице за ту улогу. Оне су биле симбол наде у васкрсење на сахранама, „понекад једином позоришном чину у коме сваки човек учествује“.

Заљубљивала се, удавала, али по сопственом признању никада није научила да воли. Сваки мушкарац, живот с њим, је узбудљива прича. Због удаје за странца, грофа од Хартфорда, чак и када га је напустила, био јој је забрањен повратак у Москву. Протерана је у градић Чудов, као што је у стварности Каравејева свој живот наставила у Вишњем Волочеку.

Писац је свој Чудов населио чудесним ликовима, Баба бундом, Кобилицом... испунио несвакидашњим здањима. Ида живи у згради која се зове Африка. У њене зидове уграђен је часовник који нико не може да пронађе. Детаље из прошлости града јунакиња прича дечаку.

Бујда укршта елементе две велике књижевности уз које смо постајали озбиљни читаоци – магијски реализам латиноамеричког прозног бума који је уздрмао свет шездесетих година прошлог века и описе и метафоре какве смо подвлачили у делима руских класика. Ноћ је код њега „бесполна“ и „мирише на рибизле”, „облаци мрачни библијски“, „злоба хладна арктичка“, „живот кипи“ а „срце не издржава празнину живота“. Све је заокружио нечим само својим, једноставним, јасним, прецизним изразом, на који је свакако утицао позив новинара.

Ово је један од романа који се не испушта из руку али и не чита у даху јер сте стално у дијалогу са јунацима, потврђујете, негирате, препознајете ситуације и карактере.

Да ли ћете на крају и ви као мештани Чудова склопити исту слагалицу лика јунакиње? Они су као резултат „добијали једно те исто: усамљена, надмена чудакиња, која је била богата и славна, а онда постала сиромашна и ништавна“. Ја сам добила другачији резултат.

За роман Модра крв Јуриј Бујда је у Русији добио Награду читалаца.

недеља, 16. јун 2024.
30° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије