Дејвид Хокни, бескомпромисни фигуралиста доследан свом бићу

Спектакуларна изложба, коју квари једино одсуство аутора. Дејвид Хокни, који ове године пуни 85 година, више не путује, већ своје изложбе прати из Лондона. Први Хокнијеви мотиви су били базени под калифорнијским сунцем.

Једна од слика из те ране серије, Базен с две фигуре продата је 2018 у њујоршком Кристију за 90 милиона долара. Последњих деценија, његов знак распознавања су фовистички пејзажи мултипликоване перспективе.

„Дејвид Хокни је сигурно једна од мега-звезда савремене уметности. Рано је постао славан, још 60-тих година. Привлачио је пажњу радом, али и животним стилом - отворено је био геј у време када је хомосексуалност у Енглеској била кривично дело. У свему је био свој, па је тако одбијао да слика апстрактно, што је била мода, скоро присила тог времена, којој је сваки млади сликар је морао да се повинује, ако је желео да буде прихваћен као део авангарде. Он је то одбио - и као сликар остао бескомпромисни фигуралиста“, објашњава Бетина Буше, кустос изложбе.

У дугој каријери је Хокни био хиперреалиста, експресиониста, кубиста и фовиста. По потреби је користио и историјске цитате. На колажу на алуминијској плочи димензија 28 са 8 метара, препознају се Фра Ангелицо и Хобема, са Хокнијем у средини као барокним кнезом и колекционаром.

„Напетост Хокнијевог дела је у томе да нема фиоке за њега, не може га се стрпати ни у једну школу. Он увек ради у богатству стилских праваца и уметничких медија, у овом случају (показује на огромно колаж-платно иза себе) са фотографским цртежом, како он зове ту технику. Његов основни циљ је обструкција централне перспективе, диспозитив према коме се европска уметност одређује од Ренесансе до данас. На Хокнијевим сликама влада 'преокренута перспектива' (reverse perspective), која је у резултатима врло атрактивна“, истиче кустоскиња изложбе Вероника Рудорфер.

Монументалност и колорит се овде као клопка затварају око времена. Једном унутра, време губи оријентацију, почиње да кружи и да моли. Али у тишини Хокнијевих слика нема милости за време, само за жртве проласка времена – људе, пејзаже и предмете.