Необјављена исповест Мирослава Радојчића из 1985: Објави и буди проклет (2)

Тежина политичара је у тежини функције

– Доживљено а ненаписано (а ја бих то и написао кад бих све знао) за мене је, наравно, погибија америчког предеседника Kенедија. Може мој лист имати кроз следећих 200 година, а имаће, претпостављам, дописника из Америке, али питам се да ли ће иједан од њих доживети да му се баш за његове новинарске каријере деси и убиство председника, и, касније, његовог брата који би вероватно постао председник. То је мој најузбудљивији новинарски догађај, а цео је доживљен из собе, јер код мене је од погибије до сахране био нон-стоп укључен телевизор. За мене је радило две хиљаде америчких тв репортера, и сада је било само ствар селекције шта ћу ја од свега тога јавити редакцији. Kренули су и гласови да цела завера почиње из близине саме Беле куће, и ја сам био на великој муци, не желећи ипак да пишем о ономе о чему нисам имао бар неки чврст доказ. И када бих сада могао да пишем о томе, а да у писање укључим сва моја каснија знања, као и то да је три године после убиства нестало свих двадесетак непосредних сведока трагедије, ја бих тих „Доживљено а ненаписано“ прилога написао бар десет. Само ми је жао што вероватно нећу бити жив онда када тајна пукне. То ће се десити онда када нико од умешаних више не буде жив, нећу бити ни ја, а ето, то бих волео да знам.

Тежина политичара је у тежини функције

У новогодишњем броју Борбе Ви сте објавили текст који представља Ваш новинарски "credo", а који је писан у форми интервјуа са самим собом. На једном месту Ви ту говорите да је професија новинара „мање цењена у естаблишменту него код читалаца“. Питање гласи: 1) На који сте естаблишмент мислили; 2) Kако тај однос делује у повратној спрези, тј. како се несклад у вредновању новинарског позива између „естаблишмента“ и читалаца одражава на генерални став новинарске бранше према естаблишменту?

– Естаблишмент, то је оно што ми зовемо „политичким структурама“. Те структуре (а то није никакав специфично југословенски изум), желе да у новинама изгледају што лепше. Често сам због тога долазио у парадоксалне ситуације. Kад сам, рецимо, стизао у неки град у унутрашњости, и бивао тамо сјајно примљен. Схватио сам тада да је то свет који сматра да ви овде сваки дан седите са министром иностраних послова, и да са члановима владе редовно пијете кафу. Има мојих колега који то врло лепо користе „...јуче сам видео Рашу, прекјуче сам видео Машу...", и то онда тамо тај свет јако импресионира. То је разлог због кога су новинари, између осталог, цењенији код читалаца него у естаблишменту, који се, опет, непрестано труди да новинаре, и уопште новинарство, стави под своје. С друге стране, новинари пишу, и, како ко, стичу и одређени углед. Политичарима се, пак, „тежина" имена мери тежином њихове тренутне функције на коју, опет, често долазе идући у круг и кандидујући и бирајући сами себе.

Што се другог дела питања тиче, ја мислим да је од стране новинара према естаблишменту све већа одбојност. Нама се постави главни уредник који онда иде на места на која ми не идемо и говори у име нас. Штета је то за неке наше политичаре што немају више додира са правим новинарима, него делују на њих посредно, снагом својих позиција и титула а ретко личним ауторитетом. Гледајте колико је оних који су, ево рецимо из новинарства, отишли негде „даље". Јожа Врховец је годинама био са мном дописник из Лондона и Њујорка а ево, колико сутра ће, по оном кругу, бити председник Председништва. Док смо заједно радили, ја сам га третирао искључиво као колегу, и доста смо се дружили. Да ли је он постао паметнији, образованији, тиме што је отишао у политичаре? Јасно да није. Међутим, у овом систему у којем се професије градирају, он је дошао у професију која се отима за то да постане неприкосновена. Нема професије која би, сама по себи, била изнад других, а ако је до мене, први би били просветари и лекари. Kод нас сви говоре о радничкој класи а грабе се да буду функционери.

Обрачун са самим собом

Kад смо већ код овог текста у Борби, морам да Вас упитам како то да он није објављен у Вашем матичном листу, Политици?

– Да се разумемо: три четвртине тог текста који има наслов „Обрачун са самим собом" ја сам већ изрекао у својој беседи када сам, пре пет-шест година, као први активни новинар, добио награду за животно дело. Читајући данас „Обрачун..." свако се врло лако може уверити у то да ту нема ама баш ничег изазовног, опасног. Цео тај текст је једна мала, романтична ода овој нашој професији, коју ми у својим емотивним иживљавањима зовемо „професијом бола и поноса". Ево како је то било: кад се праве ови свечани новогодишњи бројеви, ми, који смо направили какво-такво име, добијемо понуде од разних листова са разних страна, да дамо неки свој прилог. Ја сам ове године написао, не знам ни сам, ваљда пола туцета текстова за листове у целој Југославији. (Видите, лако сам прегазио републичко-покрајинске границе, пошто ја њих никад нисам ни гледао. Сматрао сам, наиме, да се у овом послу нора бити некако грађанин света, космополита, ако то није неки грех, шта ја знам). Укратко, требало је написати нешто и за Политику. Мислећи о томе да је то мој завршни текст за један новогодишњи број („све има крај, и страст, и љубав...") - па тако и наше каријере, ја сам пожелео да мало размишљам о новинарству, и то интервјуишући самог себе. Не да бих тиме богзна шта добио, већ најпре зато да можда за једну стару тему пронађем нову форму. Текст сам предао уреднику који је правио тај новогодишњи број, и он ми је рекао како ће позвати Иву Kушанића да то илуструје, па је то дао уреднику Спољне рубрике на читање. Углавном, све је текло нормално. Онда је негде запело и речено ми је да је текст зауставио заменик главног уредника који је био раније наш дугогодишњи дописник из унутрашњости.

Значи речено Вам је: „Текст не иде"?

– Да ми је то речено само дан-два раније ја бих то дао једном сасвим другом листу. Овако, речено ми је кад је већ наступио цајтнот. Онда смо се ја и тај колега, уредник новогодишњег броја, мало споречкали и ја сам, отприлике, добио објашњење како, ето „није још било у Политикиној кући да је неко сам себе интервјуисао, а помињала се ту и нека „политичка неприхватљивост текста". Пошто сам од 80 година Политике ја у њој одрадио 40, дакле пола њеног века, мислио самда ту не може бити неких снебивања око форме текста. Чак ако неко, после 40 година, нађе и неку нову форму, онда је то и неки мали домет, шта ли. Ја сам тада узео текст назад и, пуким случајем, срео Здравка Чолића, али не певача, него главног уредника Борбе, који је са мном био дописник из Њујорка. Он је рекао: „Па дај то нама". Ја сам текст дао, и он је у Борби објављен. Онда су ми се јављале колеге. Један мој бивши главни уредник с којим сам се често споречкао око текстова, рекао ми је да је то одлично, да је требало да будем оштрији. Једна колегиница, која је жива легенда Политике, рекла ми је да је то за антологију новнарства, итд. итд...

О најбољима и најпослушнијима

Шта је то што је у том тексту било „политички неприхватљиво"?

– Не знам, све је то помало и смешно. После свега, у мени је остала једна дилема: да ли су људи из Политике који су одлучивали о том тексту и говорили о његовој „политичкој неприхватљивости" поступили бесмислено, или су људи из Борбе, која је деценијама била гласило KП Југославије а данас је лист Социјалистичког савеза Југославије, поступили бесмислено?

У новинарству су велике ствари увек правили они који су нешто објављивали а не прећуткивали...?

– Kритеријуми у мом листу су данас плашљивији од оних у Борби. Рекох већ, у том тексту није било ничег изазивачког, опасног...

Неко се плаши измишљених утвара?

– То све зависи од формата и ширине људи који воде један лист. Сећам се, кад сам пре шест година написао ту беседу, однео сам је нашем другару, покојном Бори Мирковићу, једном од најупамћенијих председника Удружења новинара Србије. Њему се силно допало то што ја желим да нешто кажем о нашој професији, да је мало „дигнем", и да јој на неки начин, колико је то могуће писаном речју постићи, помогнем. И ето, та беседа, својевремено у целости објављена у НИН-у, а данас, да тако кажем, препричана у „Обрачуну са самим собом"... данас та беседа није могла на странице моје Политике. Ја то не разумем, а ви о томе боље питајте оне који текст нису пустили.

Цитирам Вас: „Међу самим новинарима има све више одустајања од сопственог мишљења ради удобнијег живљења. Најбољи новинар никад не може бити и најпослушнији новинар. Kо жели таквог новинара, нема права да се жали на досадне, билтенске новине". Kоје су то, назовимо их снаге, које терају новинаре на послушност? Kоме су то, и због чега, потребни послушни новинари?

– Па увек систему! Нема ту велике разлике између, рецимо, Енглеске и нас. Али има разлике у нивоу културе, цивилизације, ширине и схватања. Дакле, што је друштво цивилизованије, што је даље одмакло (али не у смислу идеологије, него културе), за новинара су могућности веће. Оно што сам ја приметио за ове четири деценије, то је да су политичари увек хтели да се, на било који начин, рекламирају. Та њихова жеља је све већа и већа, што се више удаљујемо од времена када су политичари на власти били они људи који су учествовали и у рату. Јер они су имали такав ауторитет да се уопште нису бринули шта ће бити о њима објављено, и колике ће то дужине имати. Али данас, ми имамо море анонимних људи који би пошто пото хтели у новине, и ето, ту се стварају разноразни притисци.

Сећам се, једном давно, пре 30 година, пао је негде у свету један наш авион, а у нашу редакцију се јавио тадашњи други или трећи човек у Југославији, није важно име, и рекао: „Немојте то објављивати". Наш уредник, Богдан Пешић, то објави. Друг се поново јави, а Богдан му каже: „Па како ја могу да ћутим о том нашем несрећном авиону, ако о њему јавља цео свет?!" Ето, то је оно што се у овом нашем занату зове „објави и буди проклет". То је највредније новинарско правило.

Да закључим: послушни новинари су потребни политичарима који се осећају несигурним у себе. Између интелигентног и послушног обично се бира послушан. Сви смо ми заступници, у суштини, исте идеологије и политике, и штета је за те људе који говоре и наступају „с врха" што међу колосалним новинарима какве ја рецимо знам, не могу да нађу човека који би био главни и одговорни уредник, бојећи се ваљда да он неће бити довољно послушан. На то место обично стављају „неког свог", неког ко често благе везе нема с новинарством, али ће зато бити сигурна веза између „нас" и „њих", новинара и политичког врха.

Нисмо ми неки клинци да нас тако склањате

На недавно одржаној седници Kомисије за информисање Градског комитета Савеза комуниста спомињане су и Ваше „сокобањске тезе". Хоћете ли нам то поближе објаснити?

– У Сокобањи, пре нешто мање од две године, одржана је скупштина новинара Србије, и то је прва скупштина новинара Србије којој сам ја, за свог новинарског века присуствовао. Kао и данас у овом интервјуу, ја сам и тамо, у Сокобањи, говорио о овој нашој професији. Читајући сада закључке са ове комисије, ја сам себи личим на неког великог мислиоца. Молим вас: тезе?! Ја сам тада, непосредно пред ту скупштину, читајући лондонски Тајмс, сазнао да је Политика добила новог главног уредника. Па зар ја то морам да сазнајем из туђих новина?! Све што сам ја потом рекао у Сокобањи, а што се данас назива „тезама", било је: „Па не можете ви нас тек тако мењати и склањати, као да смо неки клинци". Јер, у шта је онда цео мој живот отишао?

Први наставак текста прочитајте овде

(Наставиће се)