Песникиња из Штиткова

Село Штитково, удаљено тридесетак километара од Нове Варош, смештено између висова две планине, заобишли су сви важнији путеви и свет који у њему живи оставили негде на граници историје и предања. Удаљени од свих и препуштени себи, горштаци су навикли на тежак живот. Са невољама  се носи свако на свој начин, али нико као Радивојка Калаитовић.

У предаху између сеоских послова Рада пише поезију. У стихове претаче своја осећања, чешће тугу него радост. Одувек је волела књигу, посебно стихове, прича нам Радивојка. Била је одлична ученица и надала се да ће моћи да се школује; нажалост, није било услова и завршила је само основну школу.

Ипак, увек је налазила времена да чита и пише, истина стидљиво и тек понекад све док, како каже, није потекла "бујица стихова". Било је пре десет година у време бомбардовања." Радин син јединац, Пеђа, два месеца је као војник на албанској граници.

Данима је чекала да добије било какве вести о њему. "Нисам знала чак ни да ли је жив. Тада су из мене потекли стихови", сећа се Рада, "и то ме је спасло."

Рада је наставила да пише и пошто се Пеђа, у лето 1999. године, вратио кући. Писала је за "своју своју душу" и у тренуцима предаха од тешког сеоског рада, јер она мора и да пласти, копа, помузе краве, направи сир, да плете и кува.

Комшије и пријатељи знају да нема важнијег догађаја у Штиткову, па ни и Србији и свету, а да га Рада није опевала. Тек део стихова нашао се међу корицама збирке "Појање под Јавором" коју је, уз свесрдну помоћ пријатеља, објавила прошле године.

Све друго остало је записано на папирићима, нешто у сећању штитковских горштака. Нешто се и заборавило, јер као што пролази време у селу које је некада било и кнежевска престоница, тако нестају и стихови, снага и инспирација. Ипак, Рада се не предаје и не одустаје од поезије.