Ту где почиње небо

Четврт века од смрти великана српске књижевности Мирослава Антића, објављена је књига у којој су, осим изабраних књижевних текстова, први пут пред очима јавности и његови ликовни радови – цртежи, акварели, уља и колажи, оригинални рукописи и аутентичне фотографије, коју је у форми алманаха осмислио Зоран Пеневски.

Једини власник Плавог чуперка говорио је: "Песма је први корак преко рубова самоће. Уметност и живот заједно, у једној књизи, међу бојама, линијама, фотографијама, стихови и прозни одломци. Први пут и песма Пехар".

Вук Антић, син Мирослава Антића, испричао је како је његов отац написао песму о Новом Саду.

"Када се пријављивао годишњи порез на обрасцу је исписао песму о Новом Саду. То је он шеретски рекао онако: "Уместо пореза поклањам вам песму." На тај начин је оживела и представљена јавности. Наравно, он је платио порез. То је тако симпатично урађено, на његов начин, како је само он умео", говори нам Вук Антић. 

А посебно је умео да воли Војводину. Други песников син, Југ Антић, каже да је Мика изузетно био везан за равницу. 

"Равница је свима нама углавном равна. Њему је била изузетно висока и широка. Углавном је то било представљено на његовим сликама. То су сунцокрети у модернијој фази његовог стваралаштва", каже Југ Антић.

Осликани су и глечери, лична комета и сва Антићева сунца. У стиховима радост детињства, младалачки занос, љубав, лепота, али и горчина и иронија зрелости.

"То је она књига која се мирише. То је књига где има рукописних одломака. Мене задивљује дистихована парафраза свемирске стварности. Каже Антић: Болестан сам од пуног месеца, а пуно сунце болује од мене. То је тај класик српске поезије 20. века, који у поезији велича и свој завичај и осећа звезде, ветрове и птице", са одушевљењем говори писац Раша Попов.

За све оне који су уз Антића одрастали, који га радо и даље ослушкују, читају, па и откривају, књига Ту где почиње небо сведочи о широком пространству његове душе, о човеку који је живот исписивао, исцртавао, бојио и стварајући живео своју уметност.