Читај ми!

Стефан Миленковић: Фебруарска награда је доказ да сам остао на правом путу

Поводом 1. фебруара, дана града Новог Сада, прослављеном светском виолинисти Стефану Миленковићу, уручена је фебруарска награда, најзначајније градско признање за допринос у реализацији пројекта „Град Нови Сад – Европска престоница културе“ и светска уметничка и професионална остварења „која негују и афирмишу класичну музику и надахњују младе уметнике за спознају идентитета и врхунска остварења, ради препознатњивости Града Новог Сада“. У разговору са Душаном Милетићем, Миленковић говори о значају овог призања и стваралачког пута који наставља у овом граду.

Поред многобројних награда, светских и домаћих, које сте у животу добили, колико Вам значи и највише признање града?

– Лепо је што се то десило и што то признање долази баш из града у који смо дошли, и одлучили се за живот у том истом граду, и ушли, у ствари, у ту годину Европске престонице културе.

Рекао бих да је ту било много људи који су учествовали у целој тој години, много људи који су допринели да то све буде успешно, јер је то један огроман подухват. Тако да сам ја ту био само један део тога, али је лепо просто осетити се да сте негде прихваћени и да сте добродошли, у сваком случају, и та награда ми значи пуно, јер је, пре свега, нека врста доказа да сам на правом путу, односно да сам остао на правом путу.

Пре свих сте се, још 2016. године, одазвали Новом Саду у циљу промовисања и презентације концепта Новог Сада за Европску престоницу културе, концертом „за Нове мостове" у порти католичке цркве. Да ли се сећате шта сте тада о Новом Саду изјавили?

– Могу да претпоставим да сам вероватно рекао оно што и даље мислим, а то је – да је Нови Сад увек био престоница културе, и да је то само један потврда. Јесам ли у праву? Чињеница да је Нови Сад био изабран за престоницу културе, и то Европску престоницу културе, титула коју додељује Евроспка унија, и то град, који је у земљи која није у Европској унији, то, мислим да заиста доказује, да Нови Сад има један посебан дух, и да ради ствари на одређен начин, један добар начин. Да просто постоји једна добра енергија која је плодно тле за, па рекао бих, било који уметнички подухват.

Какви су нам темељи када говоримо о младим талентима, и колики је изазов помагати нове генерације да остваре свој пун потенцијал у том смислу?

– Ја сам увек задивљен и импресиониран онима који се одлуче на тај пут, јер за разлику од многих других ствари које младе привлаче данас, овај пут није ни лак, ни брз. Да ви можете са једним звуком да учините да цео један аудиторијум са вама плаче или да се са вама смеје, да заборави на своју свакодневницу, да уђе у једну другу димензију, и млади људи који желе да буду део тога, да буду један спроводник за то, по мени нема боље стратегије, ни за један град, нити за једну земљу, нити за целу планету, него да се тим младим људима омогући све што им треба.

Директор сте и нове Градске концертне дворане, која остаје као један од најзначајнијих легата када су простори у питању након титуларне године. Ваш задатак јесте и осмишљавање програм који ће се овде десити, како се сналазите у тој новој улози?

– Ја сам пре водио неколико фестивала, један у Америци, један у Италији, тако да ми није први пут да размишљам о некој сезони, о програмирању. Мислим да је веома битно да она просто живи заједно са градом, односно да људи знају да тај простор, као што уосталом постоји и Синагога, да је то део понуде, односно једно од места на које се иде на концерт.

То програмирање треба да буде и разноврсно, да концерти долазе у неким константним валовима, и донекле еклектично, јер ја сам помало такав, а и ова сала јесте мултинаменска.

За крај, може ли класична музика, наша школа и млади таленти постати светски бренд. Рекли сте да је то дугорочан пројекат, али шта је потребно да би се то остварило?

– Ту треба наћи једну здраву меру између тога да имате квалитет и те како, да имате једну свест о себи као том једном производу или бренду, истовремено да вам то не увеличава его, ако је могуће, и да онда све то представите на тржишту, на један начин који је пријемчив, односно да људи виде то чиме се бавите, да сте аутентични.

И све то може, само захтева неко размишљање. Није довољно само радити нешто добро и чекати да вам се добре ствари десе, то је мало идеализован проступ животу, али живимо у комплексном друштву, није тако једноставно.

Још једном честитке на признању и хвала Вам што сте говорили за РТС.

 

четвртак, 25. април 2024.
14° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво