Веродостојност „Конклаве“: Филмски приказ избора папе кроз око стручњака

Политички трилер Конклава из 2024. године, у режији Едварда Бергера, према сценарију који је Питер Строн написао на основу истоименог романа Роберта Хериса, прати кардинала коморника који организује конклаву за избор новог папе и почиње да истражује тајне и скандале који окружују главне кандидате.

Као веома добро режиран и занимљив трилер о тајном процесу избора новог папе, реално је очекивати да ће геледаоци претпоставити да филм на донекле документаристички начин осликава овај процес вековима обавијен велом тајне. Али колико је то тачно?

Према експертима, одређени детаљи у филму су мање-више верно представљени, а у сваком случају види се да су аутори помно истражили проблематику. „Добро су ухватили много детаља“, наводи Кетлин Спроуз Камингс, историчарка католичанства у Нотр Даму која је пажљиво пратила избор папе Фрање 2013.

„Филм је урадио заиста добар посао у балансирању између људи који су амбициозни, људи који имају јако чврсте ставове шта је потребно цркви и Светог Духа, за кога верници мисле да кардинале води у избору новог папе.“

„Доста детаља је тачно“, слаже се и Бил Кавано, професор католичких студија на Универзитету ДеПол. „Пре свега мизансцен филма, ту су се заиста потрудили да буду веома прецизни.“

Кумингсова додаје да је филм доста верно пренео атмосферу разговора који се одвијају пре конклаве, током онога што се назива општа конгрегација, где сви кардинали – укључујући и такозване „творце краљева“, кардинале старије од 80 година који не гласају – долазе у Рим на разговоре и састанке о будућности цркве.

Незванично разматрање око избора новог папе почело је још у фебруару, када се папа Фрања тешко разболео од упале плућа. Али од ове недеље, догађаји приказани у филму ће мање-више тако изгледати.

„Кардинали ће заједно вечерати, окупљаће се у становима. Причаће се: 'ко кога подржава? Да ли постоји јасна већина? Да ли постоји јасан предводник?' То се све дешава и у стварности."

Сукобљени табори међу кардиналима

Филм оцртава те разговоре дуж јасних фракција на челу са архетиповима: кардинал Гофредо Тедеско (Серђо Кастелито), италијански реакционар, представља конзервативно крило цркве које се противи либерарним стриктурама. Кардинал Алдо Белини (Стенли Тучи), водећи либерални кандидат, настоји да реформише цркву на трагу покојног папе. Нигеријски кардинал Јошуа Адејеми (Лусијан Мсамати) се залаже за велики проценат католика на јужној хемисфери; постао би први црни папа, непоколебљиво хомофобичан.

Кардинал Џејкоб Трембли (Џон Литгоу) је паметан и видно амбициозан Американац који жели моћ. А кардинал Томас  Лоренс (Рејф Фајнс, чији је ујак Николас Леш био један од најпознатијих енглеских католичких теолога) делује као умерени миротворац везан за традицију, ипак искушаван личним амбицијама и симпатијама према либералном крилу.

Ова подељеност се лабаво пресликава на Цркву која се бори са либералним и конзервативним визијама, али је политикантство вероватно „мало преувеличано“, сматра Кавано. „Кардинали не спадају уредно у прогресивне и конзервативне таборе ... генерално, то је много више замршено.“

„Свакако има људи који су традиционалисти, који мисле да је папа Фрања отишао предалеко у сусрету са људима на маргинама. Постоје људи који желе да се његово наслеђе настави на потпуно исти начин."

Компликованије је како се те визије одигравају на изборима на којима учествује 135 кардинала, а огромну већину је именовао управо папа Фрања.

Шта не одговара стварности

И Кавано и Камингсова су приметили неке нетачности, као што је лик кардинала Винсента Бенитеза (Карлос Диез), мексичког кардинала кога је папа тајно (in pectore) именовао за надбискупа Кабула пре своје смрти.

„Идеја да би кардинал у пектореу могао једноставно да се појави на конклави и каже: ’Хеј, овде сам да гласам’ – то се заправо није могло догодити“, напомиње Камингсова. „Кардинал не добија привилегије да буде кардинал све док није јавно објављен као такав.

Фајнсова улога коморника – кључног достојанственика коме је папа задужио да надгледа транзицију – такође је била лоше дефинисана, као и особа која га је доследно обавештавала о новим дешавањима за које није требало да зна.

Филм је тачан да улога коморника не дисквалификује кардинала да буде изабран за папу, иако је то неуобичајено. Према Тајмсу, само два коморника су у досадашњој историји била изабрана за папу: Ђоакино Печи, као папа Лав XIII 1878. и Еугенио Пачели, као папа Пије XII 1939. године.

Такође, мало је вероватно да ће часна сестра коју игра Изабела Роселини шврљати ноћу. Никада није било доказа да је кардинал куповао гласове, као што се наводи против кардинала Тремблаја. А експлозија бомбе која је разнела прозоре Сикстинске капеле, у терористичком нападу, отприлике сличном ватиканском „октобарском изненађењу“, била је, према Камингсовој, мало вероватна.

Али „процедурално, они су то исправно представили. Естетика је била апсолутно запањујућа.”

Људске слабости у кардиналској одежди

Ако се оставе по страни одређене непрецизности, Камингсова указује и на један моменат који је ухватио неку емотивну истину о папским изборима: када надобудни кардинал Белини пита Лоренса како би му било папско име. Лоренс се буни, тврдећи да никада није размишљао о томе. Али касније, признаје да би то био Џон.

„Свидело ми се то, јер наравно, сваки кардинал има на уму папско име, и наравно да нико не каже да жели да буде папа. Мислим да је ту заиста ухваћена људска страна кардинала“, каже Камингсова.

Тачна је била и инхерентна мистерија око тога како ће се неко понашати као папа.

„Када некога изаберете, не знате тачно каква ће бити његова политика“, напомиње Кавано. Пије IX је, на пример, изабран 1846. као прогресивац, али је постао ултраконзервативан када је био приморан да побегне из Рима током револуција 1848. Јован XXIII је изабран као чувар мира 1958. године, али је на крају сазвао Други ватикански сабор да модернизује Цркву. И сам папа Фрања изненадио је многе (релативно) прогресивним ставовима о хомосексуалности и социјалној правди.

На крају крајева, сви ми изван Ватикана готово сигурно ћемо наставити да спекулишемо о томе шта се дешава у Каса Санта Марта и Сикстинској капели.

„Не би требало да знамо како кардинали гласају“, напомиње Кавано. „То би требало да остане тајна заувек." Па ипак, гласине лете – надалеко је било познато да је Хорхе Марио Бергољо, звани Папа Фрања, био вицешампион када је изабран Јозеф Рацингер, који је постао папа Бенедикт XVI, 2005.

Радозналост је сасвим људска. Ако постоји нешто што је филм Конклава сигурно ухватио, то је непредвидљивост живота, атмосфере и емоционалност људи унутар институције – или, како је то рекао Кавано, „равнотеже између свечаности и светости и озбиљности онога што се дешава, и погрешивости људи који то раде“.