Израелске „Зимске поморанџе"

Гости 38. ФЕСТ-а, израелски редитељи Самуел Маоз и Хаим Табакман и директор Израелског филмског фонда Картиел Шори, разговарали су данас са новинарима у Центру „Сава" о филмовима „Либан" и „Широм отворених очију", као и о општем успону израелске кинематографије.

Израелски филмови се на овогодишњем ФЕСТ-у приказују у програму „Зимске поморанџе".

Маоз (48) је за филм „Либан" добио „Златног лава" на фестивалу у Венецији (приказивање на ФЕСТУ - Центар „Сава", 21. фебрауар у 19 часова и 22. фебруара у 11 часова).

Радња се дешава у време првог либанског рата, јуна 1982. године. Тенк и вод падобранаца крећу у мисију чишћења у град који су бомбардовале израелске снаге, али се случајно нађу у подручју под контролом сиријских командоса.

Камера готово све време прати младе војнике унутар тенка, док се спољни свет види само кроз нишан. Главни ликови овог филма нису ратни хероји спремни за борбу, већ обични људи који осећају велики страх од смрти.

Маоз је изјавио да је срећан што је захваљујући награди у Венецији порука овог филма стигла широм света.

„Снимао сам из потребе да оголим рат, да га прикажем без хероизма и сличних клишеа, као и да размотрим питање одговорности које је неизбежни део судбине сваког војника", рекао је Маоз, додајући да је и сам био учесник, мада као „последња карика у тој линији смрти".

„У ратној ситуацији нема добрих и лоших момака. Рат је тај који је лош, а сви људи су жртве. Немам намеру да поредим бол мајке због убијеног детета и бол војника који мора да пуца да убије. Сви су жртве. Рат је звер коју је немогуће зауздати", указао је Маоз.

Редитељ „Либана" каже да сценарио и односи међу различитим карактерима унутар тенка представљају његов лични поглед, јер сматра да је „са оваквом темом боље радити из сопственог искуства него фикцију".

Поглед кроз нишан тенка 

„Заплет није главна ствар у овом филму, конкретни догађаји су само симптоми, а срж проблема је душа војника која крвари. У хаотичној ситуацији, без знања о целини, гледајући само кроз нишан тенка, војник мора у секунди да одлучи да ли да пуца или не. Нема времена за дилему и промишљање о глобалним уверењима, пацифистичким или другим", рекао је Маоз.

Једини начин да публика то разуме не иде кроз главу, истиче редитељ, „него кроз срце и стомак".

„Зато сам 'увео' гледаоце у тенк, да се идентификују са ликовима и на емоционалном плану доживе снажно, екстремно искуство", рекао је Маоз истакавши да „у том случају осетити значи и разумети".

Према његовим речима, сваки антиратни филм има наивну идеју да заустави ратове.

„То се не може учинити једним филмом, али то је процес. Филм има снагу да мења осећања људи, да утиче на њих да почну да размишљају другачије и да размотре своје приоритете", закључио је Маоз.

Дебитантски филм Хаима Табакмана „Широм отворених очију" (ДКЦ, 21. фебруара у 16 часова и 23. фебруара у 13.30), који је учествовао на фестивалу у Кану, приказује хомосексуалну љубав у ортодоксној јеврејској заједници.

„Нисам ни геј ни ортодоксни верник. Изазов ми је био да истражим ствари које су вредне за мене и мој живот. Зато је ово прича о страсти и о томе како човек одређује вредности у свом животу - због или упркос ограничења и кодекса у једној херметичној средини", рекао је млади редитељ на конференцији за новинаре у Београду.

Поводом продора израелског филма на међународну сцену, директор Израелског филмског фонда Картиел Шори је рекао је да „нема чаробне формуле".

„То је резултат пуно рада и реструктуирања целог система подршке домаћем филму", рекао је Шори, подсетивши да је пре десетак година израелска кинематографија била на најнижем нивоу у својој историји и да се држава тада одлучила за радикалан план опоравка.

Шори је истакао да је у модел државног фонда за суфинансирање уведено правило - спремност на ризик и на давање прилике различитим ауторским гласовима и стиловима да се изразе у потпуној креативној слободи.

„Фонд је само један од елемената, читава филмска индустрија кренула је заједно. Требало нам је неколико година, али смо очито успели да преокренемо тренд. Важно је што смо повратили поверење израелске публике у домаћи филм, а затим и пребродили анимозитет у иностранству и пласирали израелски филм у свету", рекао је Шори.

Поред „Либана" и „Широм отворених очију", у програму „Зимске поморанџе" је и „Величина је важна" Ереза Тадмора.

У Израелу се годишње сними 16-17 дугометражних играних филмова. Просечан буџет је до милион евра, а отприлике трећ ина се добија из државног фонда.