Италијански неореализам у ДКЦ-у

Културни центар Београда организоваће од 16. до 18. фебруара пројекције пет филмова италијанских редитеља из периода неореализма.

Филмови ће бити приказани као пратећи програм изложбе „Године неореализма - смернице италијанске фотографије", која је у току.

Пројекцијама у Дворани културног центра (ДКЦ) претходиће разговор о филмском стваралаштву италијанског неореализма, исходиштима и паралелним процесима у другим европским и светским срединама тог периода.

У разговору ће учествовати редитељи Душан Макавејев и Слободан Шијан и критичар Небојша Поповић.

У уторак ће у ДКЦ-у бити приказан добитник Златне палме „Чудо у Милану" Виториа де Сике из 1951. године.

За среду су заказане пројекције наслова „Без милости" Алберта Латуаде (1947) и филм који је освојио Златног лава, „Пробисвет" Федерика Фелинија (1955).

У четвртак ће бити приказано једно од најзначајнијих остварења покрета, филм „Горки пиринач" Ђузепеа де Сантиса (1948), који је остварио велики комерцијални успех и у Европи и Америци, као и мешавина комедије и драме „Где је срећа?" Роберта Роселинија (1954).

Тешки животни услови на филму

У италијанској кинематографији у периоду између 1942. и 1953. године задатак режисера био је да се режимској мистификацији и реторици супротставе директним, готово документаристичким контактом са стварношћу.

Стога су филмске приче смештене углавном у сиромашну радничку класу и одражавају тешке економске и моралне оквире живота поратне Италије.

Снимају се окупирани Рим, фрустрација, сиромаштво, жене послератног времена, очајање, емигранти, пензионери, читав онај свет чије постојање фашизам није признавао.

После рата, када су чувени студио „Ћинећита" заузеле избеглице, а већина филмских студија била уништена, када је недостајао новац за продукцију, млади режисери су са великим уметничким заносом одлучили да почну снимање у екстеријеру, на позадини ратних разарања, са натуршчицима у споредним, а понекад и главним улогама.

Ти филмови одликују се снажним набојем неореализма и баве се моралом послератне Италије.

Најистакнутији представници тог покрета, који се појавио спонтано и без манифеста, били су Лукино Висконти, Роберто Роселини, Виторио Де Сика, Ђузепе Де Сантис и сценариста Ћезаре Цаватини.

Висконтијев филм „Опсесија" из 1942. године сматра се тренутком када је почело да се говори о неореализму, а сам Висконти претечом овог покрета.