„Дијанина деца“ – истинита сведочења деце из Јасеновца

Документарни филм Дијанина деца је прича о највећој хуманитарној акцији током Другог светског рата у којој је спасено више од 7.000 српских малишана из усташких логора. Акцију спасавања деце од сигурне смрти у Јасеновцу организовала је Дијана Обексер Будисављевић, Аустријанка удата за Србина. 

„Смрт је постала тако обична ствар у Јасеновцу... Свеједно је, као сад да изађете да уберете ружу, свеједно, тако обична ствар постала је мени, али и свима", прича Илија Ивановић.

„Једног дана дошле су усташице и рекле су да све девојчице које имају 10, 12 година, да иду на спрат и да чувају малу децу. То су све биле бебе, као авети у четири реда су биле сложене мале бебе, све једна до друге. И неке више нису могле ни да плачу, ни да кмече, већ су биле скоро полумртве. А ројева мува било је толико на њима... Пришла сам и са оном гранчицом млатила муве са њих. Касније сам чула од једне заточенице Хрватице, која је као скојевка била у логору, да су ту децу сву погушили плином. Није нико остао жив", каже Босиљка Лончар у филму Дијанина деца.

У Старој Градишки деца су убијана плином, циклоном Б. Ту тврдњу осим преживелих логорашица, на суђењу 1947. године изнео је и усташа Анте Врбан, заменик управника логора у Старој Градишки. Он је испричао да је једног дана циклоном убијено шездесет троје деце узраста од две до десет година старости.

Био је то почетак спасавања али и очувања идентитета јасеновачке деце.

Они које је Дијана спасила у филму сведоче о најстрашнијим тренуцима свог живота. Многи од њих нису ни знали чијом су пожртвованошћу избегли сигурну смрт у комплексу концентрационог логора Јасеновац.

Дијана је водила картотеку деце коју је спасавала, са жељом да очува њихов идентитет и једног дана их врати породицама.

„Свако јутро долазили су и купили децу која више нису могла да издрже... Дезинтерија, проливи... Трпали су их у кола и у Саву, бацали су их у Саву" - прича у филму Дијанина деца Добрила Кукољ, која је у Јасеновцу била заробљена као десетогодишња девојчица са мајком, оцем, браћом и широм фамилијом. 

„Дознала сам да су мог оца и три стрица убили у Градини, ту су поклани, ту су и закопани. Брат, пошто је био тако млад, он је по цео дан био напољу, био је скоро го, имао је само доњи веш... Кожа му је сва изгорела, испуцала и изгребена - ово је мени причао логораш који је преживео Јасеновац и који био поред мог брата. Рекао ми је да су логораши који су седели поред њега, да су они ту његову кожу гулили и јели. Он је издахнуо тако, брат је мој тако завршио", сведочи Добила Кукољ.

У логору је као четрнаестогодишњи дечак био и Илија Ивановић из Подградаца. И он је био сведок убистава деце у логору Јасеновац:

„Уђоше двојица усташа у бараку где смо спавали. И пита један: Кога ћемо? - ми ћутимо, не смемо ни да дишемо. - Каже, могли би овога, каже нека, нека он остане... - А шта мислиш за овог малог? - пита за мене... - Нек остане, има времена. И те ноћи нестало је мог друга Самјуела. Ја сам све до тада мислио да ипак неће децу".

Илија Ивановић, који је недавно преминуо, био је један од ретких логораша који је 1945. године учествовао у пробоју из Јасеновца.

У јасеновачком систему логора убијено је око 20 000 деце, претежно српске националности. Српска и хрватска страна, без обзира на драстично различите цифре о укупном броју јасеновачких жртава, имају јединствен став по питању убијене деце у Јасеновцу - 19.433 српске, јеврејске и ромске деце страдало је у систему јасеновачких логора.

Деца у Јасеновцу

Највећи број мајки са децом био је смештен у Старој Градишки, у делу тврђаве који се звао Кула. Деца су се налазила и у селима Млака и Јабланац, а један део њих био је и у централном логору у селу Јасеновац. 

Највише деце доведено је у лето 1942. године после немачко-усташке офанзиве на Козари. Процењује се да је тада у Јасеновац спроведено око 70.000 мушкараца, жена и деце.

Мушкарци су одмах одвајани, старији убијани а млађи и способни депортовани су у немачке логоре на принудни рад. Велики број жена је тада транспортован у Немачку.

Деца су остављена сама, препуштена болести и глади, пуштена да у Јасеновцу или Градишки умру.

Највећа акција спасавања у Другом светском рату

Дијана Будисављевић је успела, вероватно захваљујући немачкој интервенцији, да добије дозволу хрватских власти за преузмање српске деце из Јасеновца.

Са групом својих сарадника она долази у Стару Градишку, Млаку и Јабланац и децу старости до четрнаест година транспортује за Загреб, Сисак, Јастребарско и Горњу Ријеку. 

Свако преузето дете је пописано. На почетку су добијали картончиће везане канапом око врата на којима је писало име, презиме, име родитеља, село из којег дете потиче и логор из којег је преузето. Поред картона, Дијана и њени сарадници правили су и транспортне листе преузете деце из Јасеновца.

Немац Оскар Шиндлер спасао је животе више од 1.000 пољских Јевреја, Ирена Сендлер је акцијом из варшавског гета извела око 2 500 јеврејске деце, а Дијана Будисављевић је од сигурне смрти спасла више од 7.000 српских малишана...