„Швиндлери“ показали да је будућност српског стрипа на ТВ-у

Серија је прво емитована на „Телекомовом“ каналу Суперстар и тек је чека приказивање на РТС-у, па самим тим и шира рецепција код публике.

Претходна сарадња глумца и продуцента Дејана Луткића са сценаристом Милосављевићем, резултирала је серијом Јагодићи која је у своје три сезоне направила транзицију из низа програма смештених у епоху између два светска рата, и Златног доба које је изграђено у, махом Шотриним приказима тог периода, у кримић који ће потом доживети експанзију.

У одређеном смислу, Јагодићи су били подједнако увод у серије попут Убица мог оца и прототип онога што ће разрадити Драган Бјелогрлић у Сенкама над Балканом. Отуд није било разлога да од нове сарадње Луткића и Милосављевића не очекујемо пуно и још неку иновацију.

Швиндлери су настали по Милосављевићевом стрипу који је излазио у наставцима у специјализованом часопису, а упоредо са серијом изашао је и стрип-албум који обухвата све до сада нацртане авантуре ових јунака.

Сама серија доноси стриповску стилизацију негде на ничијој земљи између шпагети-вестерна, Дикенсових романа и Нушићевих комедија. Оваква стилизација није сасвим нова у нашој кинематографији – на сличан начин релативно блиска епоха овој, дакле српска варошица између два рата третирана у ремек-делу Слободана Шијана Маратонци почасни круг.

Уместо Нушића, он додуше има Ковачевићев рукопис и допринос Илинг комедије, али механика је веома слична.

Овај комплексни спој је јако добар јер је шпагети-вестерн и Дикенса оставио у домену продукционог дизајна, мизансцена и визуелних приповедачких средстава, а Нушићу је базирао динамику односа међу јунацима.

Редитељи Немања Ћеранић и Мирослав Лекић одлично су спојили младе глумце у насловним улогама са искусним звездама у споредним и када се на све то надовеже интересантан визуелни концепт који су спровели, испоручили су несвакидашњи доживљај за наше гледаоце.

Истинско изненађење и освежење

Упркос томе што смо протеклих месеци добили низ серија које се разликују од онога на шта смо иначе навикли, Швиндлери су истинско изненађење и освежење какво нисмо могли да очекујемо. Отуд реч је о серији која је максимално искористила нову слободу коју нуде платформе као што је канал Суперстар да прошири подручје деловања наших аутора.

Упркос екранизацији стрипа Едит и ја Алексе Гајића, наша издања до сада нису привлачила велику пажњу филмаџија. На сваку екранизацију Мирка и Славка дошао би по један Капетан Леши који је остављао наш стрип у позицији форме која служи да даље популаризује филмске франшизе и даље их експлоатише у штампаном издању.

Руку на срце, иницијатори самих екранизација и у овом случају су сами стрип аутори који се упоредо баве и филмом. Едит и ја сада са Швиндлерима, ипак, доприносе промени тих односа и претварају стрип у извор идеја, чиме нас приближавају светским токовима.

Још смо далеко од америчке ситуације где стрипови опстају захваљујући екранизацијама и приходима који проистичу из употреба њихових јунака за производњу других садржаја и робе.

Али, управо је Ђорђе Милосављевић са филмом Точкови био пионир коришћења стрип-форме као потврде ауторског концепта за филм. Отуд у овој огромној експанзији телевизијске продукције можда постоји могућност да се део тог новца прелије у стрип као форму за развијање садржаја који ће на крају бити претворени у серије.

Марк Милар је аутор који је своје скорашње стрипове углавном конципирао управо као представљање премиса за филмове и серије, и они зато нису ваљали.

Међутим, у околностима које постоје код нас, где стриповска продукција није толико редовна и повезана са другим формама валоризације интелектуалне својине, могуће је да би такав расплет био изузетно повољан јер би отворио једну нову димензију стрип продукције.