Флаширана вода није чиста као што мислите, а по животну средину је погубна

Перцепција чистоће кључна је за привлачност флаширане воде, али студије показују да овај производ често доноси сопствене ризике, како за здравље, тако и за животну средину.

Једна од студија спроведена ове године утврдила је да флаширана вода можда није толико безбедна колико многи верују. Тестови воде која се продаје у амбалажи за поновно пуњење и пластичним боцама показали су високе нивое бактеријске контаминације.

Ови налази иду у прилог све већем броју истраживања која указују да је у многим срединама вода из чесме не само безбедна, већ често и строже регулисана и поузданије надзирана од флаширане.

У већини развијених земаља, вода из чесме подлеже строжим законским и тестним стандардима него флаширана вода. Јавни водоводи се дневно надзиру због присуства бактерија, тешких метала и пестицида.

У Србији су за то задужени јавни заводи за здравље. У Великој Британији, Инспекторат за пијаћу воду објављује резултате јавно. У САД, водоводи морају да задовоље Националне прописе о квалитету пијаће воде, под надзором Агенције за заштиту животне средине. Широм Европе, квалитет воде регулише ЕУ Директива о пијаћој води.

Флаширана вода, насупрот томе, регулише се као паковани прехрамбени производ. Тестира се ређе, а произвођачи нису дужни да објављују детаљне информације о квалитету.

Истраживања су идентификовала загађене честице у флашираној води, укључујући микропластику, хемијске остатке и бактерије. Студија из 2024. открила је десетине хиљада пластичних честица по литру у неким производима.

Друга истраживања указују да флаширана вода често садржи веће концентрације микропластике него вода из чесме, што је повезано са упалним процесима, хормонским поремећајима и нагомилавањем честица у људским органима.

Пластичне боце могу испуштати хемикалије попут антимона, фталата и аналога бисфенола. Антимон је катализатор који се користи при изради ПЕТ боца, које су најчешћи пластични материјал за једнократна пића. Фталати су пластификатори који пластику чине флексибилном.

Аналози бисфенола, попут БПС или БПФ, блиски су сродници БПА, хемикалије која се користи за очвршћавање неких пластика и облагање лименки за храну и пиће. Ове супстанце могу прећи у воду, нарочито када боце стоје у топлим условима попут аутомобила, доставних комбија или директног сунца.

Научници су забринути јер неке од ових супстанци могу деловати као ендокрини ометачи, што значи да могу пореметити хормонске системе у телу.

Висока изложеност одређеним фталатима и бисфенолима повезује се са ефектима на репродуктивно здравље, метаболизам и развој, иако су нивои пронађени у флашираној води углавном ниски, а дугорочни ризици још нису потпуно јасни.

Истраживачи сада проучавају шта поновљена, хронична изложеност овим супстанцама може значити током времена, нарочито како потрошња флаширане воде наставља да расте широм света.

Флаширана вода није стерилна. Након отварања, микроорганизми се могу брзо размножити. Напола попијена флаша остављена у топлом аутомобилу може постати идеално окружење за микробни раст. Поновна употреба једнократних боца такође уноси бактерије из пљувачке и околине.

Вода из чесме углавном садржи корисне минерале, што је добро документовано у јавноздравственим истраживањима. У Великој Британији и другим земљама, у неке водоводе додаје се флуор ради спречавања каријеса. Флаширана вода се значајно разликује по минералном саставу, а студије указују да деца која чешће пију флаширану воду имају веће стопе зубног каријеса.

Колико је пластична боца еколошка?

Претерано ослањање на флаширану воду такође штети планети. Глобална потрошња је толико велика да се сваке минуте купи око милион пластичних боца.

Данска компанија за водне технологије Aquaporin процењује да производња једног литра флаширане воде може захтевати и до 2.000 пута више енергије него испорука литра воде из чесме. Угљенични отисак је такође већи, у просеку око 80 грама угљен-диоксида по литру када се урачунају пуњење, транспорт и хлађење.

Дебата о флашираној води не може се одвојити од ширег проблема глобалног снабдевања водом. Приступ чистој пијаћој води остаје хитан глобални изазов.

Климатске промене, убрзана урбанизација, индустријско загађење и раст популације оптерећују ресурсе слатке воде. Унеско упозорава да више од две милијарде људи већ живи у регионима са високим водним стресом.

Како притисак на инфраструктуру расте, децентрализовани системи који производе пијаћу воду на месту коришћења могу допунити постојеће мреже. Они јачају отпорност током климатских шокова, смањују зависност од пластике и нуде решења за заједнице у којима је поверење у воду из чесме нарушено.

Флаширана вода остаје неопходна у хитним ситуацијама или тамо где је вода из чесме заиста небезбедна. Али у већини развијених земаља, она није ни безбеднија ни чистија од воде из чесме.

Како климатске промене и загађење преобликују приступ води, разумевање стварних разлика између флаширане и чесмоваче важније је него икад.