Окситоцин - нада за аутистичне

Одређена доза окситоцина, такозваног хормона поверења и наде, могла би помоћи да аутистичне особе изађу из њихове „љуштуре неповерења".

Аутистични пацијенти најчешће имају проблем у комуникацији са другим особама али кад су у току најновијих истраживања инхалирали окситоцин, почели су људима да гледају у очи и да препознају социјалне концепте као што је непристрасност у компјутерској игри.

Иако су резултати истраживања прелиминарни, откриће би могло да омогући проналазак лека који би се користио у третирању различитих облика социјалних поремећаја као што су шизофренија и анксиозност, тврди докторка Евдокиа Анагносту, дечји неуролог у Истраживачком институту „Блуривју" у Торонту, у Канади.

По свој прилици окситоцин делује код многих сисара као нека врста „социјалног лепка".

Тако на пример, у организмима мишева и мајмуна овај хормон ослобађа се када јединке инстинктивно „негују" свој изглед уочи парења.

Окситоцин делује као хормон, који се излучује у крв и путем крвотока стиже до органа. У нервном систему може се лучити на завршецима неких неурона и деловати као неуротрансмитер.

Примарна улога овог хормона је изазивање контракција материце за време порођаја, као и контракција глатких мишићних ћелија млечних жлезда за време лактације.

Такође, окситоцин може утицати и на понашање захваљујући способности да у мозгу изазива осећаје задовољства, нежности и привржености.