Како да сазнате ко су и какви били београдски Ромео и Јулија - Загла и Баџа

Сања Ђаковић је туристички водич, и своју причу у Београдској хроници, почиње од Споменика Иви Андрићу, где говори о „Јелени, жени које нема“, за коју каже да је једна од занимљивијих прича током „Љубавне шетње Београдом“. Каже да је желела да почетак те шетње главним градом буде у знаку најстарије београдске љубавне приче.

„Истражујући, дошла сам рецимо до почетка 19. века, и дошла сам до приче коју записује Бранислав Нушић, и он то двоје, претпостављамо младих људи – зове Ромео и Јулија. Њихова имена су била мало мање романтична. Звали су се Загла и Баџа“, рекла је Ђаковићева и додала да је Баџа била Јулија а Загла - Ромео.

„Љубавна шетња”, „Историја у хиљаду корака”, „Тајне убиства и завере”, тура о знаменитим женама, задужбинарима… само су неке од тура Београдом. Ђаковићева каже да идеје црпи из дуге и занимљиве историје града, и најављује још једну „љубавну“ шетњу.

Додаје да су међу посетиоцима и људи из Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније… и да су најпопуларније туре – управо оне „љубавне“.

„Да ли је то тако зато што смо жељни љубави, или је то просто људима најзанимљивије… Прошле године је почела и тура која говори о убиствима и заверама па се и она некако изборила за своје место“, изјавила је Сања Ђаковић и истакла да „има за сваког по нешто“.

Објашњава да би један обилазак требало да траје око два сата, и да је њој тешко да се уклопи у то време, па обиласци трају дуже.

Признаје да се дешава да постоје питања туриста на која она као водич ипак – нема одговор.

„Ову врсту програма који организујем, сматрам двостраним процесом, тако да ја добијам и инспирацију и идеје од гостију, као и информације за које нисам знала, па ме то наводи да даље истражујем“, рекла је Ђаковићева.

Када је реч о тури која за тему има завере и убиства, она каже да су јој извори за информације биле архива дневне штампе, предратне новине као што је Полицијски гласник…

Посебна је и шетња којом се посетиоци упознају са задужбинама у Београду.

„Иво Андрић је рекао да велики људи умиру два пута – једном кад их заиста физички нестане са овог света, а други пут када нестане њихове задужбине. То је мени била иницијална каписла да направим ту шетњу", рекла је гошћа Београдске хронике, и додала да за многе задужбине учесници шетњи не знају, и да госте током шетње неретко изненаде информације о људима који су задужбинари.