Шест најнеобичнијих традиција за Божић

Танакуј или "када крв кључа" у Перуу

Сваке године 25. децембра у провинцији Чумбивилкас одржава се Таканакуј, што би се на Кечуа језику народа са Анда могло превести са "када крв кључа".

Реч је о традиционалним борбама без рукавица чији је циљ решавање сукоба са појединцем, пријатељем, чланом породице или решавање територијалних сукоба који су се јављали током целе године.

Другачије речено, да се "закопају ратне секире". Стил борбе који се користи током прославе релативно је сличан борилачким вештинама, укључује ударање ногама и рукама. Без разлике у борбама учествују и мушкарци и жене. 

Борци прозивају противнике именом и презименом. Затим одлазе до центра круга и започињу борбу. Руке обмотавају тканином, слично бандажерима у боксу. Није дозвољено гристи, ударати противника који је на земљи или чупати за косу.

Победник се бира на основу нокаута или га прогласи судија. На почетку и на крају борбе, противници морају да се рукују или да се загрле.

Вожња ролерима на јутарњу мису у Каракасу

У недељи уочи Божића, становници Венецуеланци свакодневно присуствују црквеној служби под називом Миса де Агуиналдо (ранојутарња миса).

У главном граду, Каракасу обичај је да се на црквену службу путује на ролерима.

Заправо, то је толико широко распрострањена пракса да су многе улице у главном граду затворене до 8 сати ујутро да би се "бижићним ролерашима" осигурао безбедан пролаз.

Чувај се Мари Луид ако не знаш да римујеш

Народни обичај Мари Луид или "сива кобила" у Велсу за неког ко није део тамошње традиције може деловати помало застрашујуће.

Неколико људи носе лобању коња која извирује испод белог плашта и обилазе суседство. Куцају на врата и позивају домаћина да сиву кобилу победи у песништву и римовању.

Ако успете да римујете песму са сивом кобилом победили сте, ако, пак, не успете, морате их позвати на ручак или пиће.

Мери Луид представља регионалну варијацију традиције "животиња са капуљачом" која се јавља широм Велике Британије.

Каталонски Цаганер - "човек који врши велику нужду"

Стални део поставке пасторланих сцена у каталонским домовима за Божић је и фигура Цаганера, у буквалном преводу "човека који врши велику нужду".

Та фигура најраспрострањенија у Андори, на северу Каталоније и Валенсији, али се може наћи и у другим деловима Шпаније и Португалу.

Први пут се појавио почетком 18. века. Нико није сигуран у то шта тачно представља, али се према једном веровању сматра да представља срећу и жељу за успешном новом годином, јер се "пражњење" доводи у везу са оплодњом земље.

Према другој теорији Цаганер представља несташлук који живи у свима нама.

Обично је представљем у типично сеоској одећи тог краја - бела кошуља и традиционална црвена капа, али и са спуштеним панталонама.

Паја Патак - главни јунак Божића у Шведској 

У Шведској се пауза након ручка прави око 15 часова. Тада се сви Швеђани окупе око телевизора.

Сви гледају како божићни водитељ на јавном сервису пали свећу и најављује Дизнијев цртани филм "Паја Патак и његови пријатељи вам желе срећан Божић". Та традиција траје веома дуго, од 1958. када је цртани филм први пут емитован.

Цртани филм са Пајом Патком, који је омиљени Дизнијев јунак у Шведској, јесте сплет инсерата са разним Дизнијевим ликовима, као што су Пепељуга, бик Фердинанд, Мики Маус и многи други познати цртани јунаци. 

Редослед инсерата се готово никад није променио, а када је 1982. године уместо бика Фердинанда пуштен инсерт са Ружним пачетом, то је изазвало масовне протесте широм Шведске. Све се смирило следеће године, када је Фердинанд враћен на мале екране.

Цео Јапан вечера у КФЦ-у 

Менаџер познатог ланца ресторана брзе хране "КФЦ" Такеши Окавара осмислио је седамдесетих година прошлог века маркетиншку кампању у којој је, по угледу на америчку традицију оброка од ћурке, понудио Јапану "кофицу за забаву" са пилетином.

Од тада, према наводима Си-Ен-Ена око 3,6 милиона јапанских породица за Божић наручује "КФЦ" кофицу.

Најзаузетији дан у ресторанима тог ланца у земљи излазећег сунца је 24. децембар, када продаја расте за пет до десет пута.

Тед Бестор, професор социјалне антропологије са Харварда то објашњава вртоглавим успоном јапанске економије након Другог светског рата.

"Људи су први пут имали новца да се препусте потрошачкој култури. Будући да су САД у то време биле културна сила, постојало је огромно интересовање за западну моду, храну, путовања у иностранство - Јапан се заиста отварао", навео је Бестор.