Породица Нешић уз грнчарски точак и ради и одмара се

Уз грнчарски точак Бора Нешић и ради и одмара се. Од деде је наследио име и љубав према занату. Са глином се дружи од дванаесте године.

„То је више кроз игру прерасло у љубав, а касније и у озбиљан посао. Пре него што дође до грнчарског точка, прва фаза је цеђење, друга млевење и трећа је мешање глине. У зависности од потребе или мог расположења правимо разне ствари, од ђувеча до лонаца, сачева. Драго ми је што ћу сачувати традицију своје породице и целог грнчарског заната пошто он генерално изумире“, наводи Бора Нешић.

У породичну кућу, прву диплому донео је деда Бора пре шест деценија. Традицију је наставио син Зоран, а затим и унук који је завршио Школу примењених уметности.

„То што имаш у рукама и у глави то ти нико не може да узме, то је твоја срећа, то је твоје богатство. Занат је златан, ко уме да га цени, поштује и да ради“, наглашава Нешић.

Од прве фазе до глазуре и сушења некада је потребно да прође месец дана. Најтежи део процеса је припрема глине.

„Глина се прво меље на једној машини три пута, затим на следећој четврти пут и добијамо саламу. Та салама се меси и обликује се глина на грнчарском точку. У зависности од тога шта се прави, меси се већа или мања количина. Сам процес изискује количину од тоне до тоне и 200 килограма. Та количина се потроши за око месец дана“, објашњава Бора.

Предмети од глине пеку са на температури од 900 до 1.080 степени и због тога је, кажу Нешићи, храна у њима много укуснија јер дуже задржавају топлоту. У породици свако има своје задужење, а жеља свих је да традицију настави и најмлађи члан, осмомесечни Павле.