Кадиз – душа хармоником везана у чвор

Није свеједно како улазиш у град. Видиш ли га из ваздуха кроз прозорче авиона, први утисак зависи од тога како су исцртали коридоре по небу. Долазиш ли са воде, прво ћеш видети луку. Железница нуди сасвим други доживљај - ако је станица у центру и ако је грађена као саобраћајна катедрала, лице града је одмах раскошно. Ако те воз истовари негде на периферији, први утисак о граду биће његова приградска зловоља.

Стижеш ли копненим путем прво ћеш – откако су градови уобручени аутопутевима – много пута прочитати његово име пре него што се укаже.

Приближавам се копном Кадизу, једном од најстаријих европских и шпанских градова са тромиленијумском градском причом. Мада смо већ добрано усред јесени, дан је андалузијски врео. Кадиз са путоказа на аутопуту, онај из Википедије, туристичких водича и приче познаника, постаће град са бојама, мирисима и укусима, јавиће нам се звуковима. Додирнућу га. И томе се радујем.

Кадиз је у ствари град на острву. Са копна најпре видимо величанствени мост, највећи у Шпанији. Његове беле сајле разапете са носача промичу неколико километара, море је тамноплаво, небо боје нежног тексаса. И онда се са хрбата моста, као са брда, укаже Кадиз. С неверицом гледам у лучка постројења и нововековне зграде. Како ћемо се кроз ово пробити до историјског језгра?

Уставотворни град

„Мост Устава из 1812“ – то је званични назив грађевине по чијим леђима наш аутобус мили према граду. Шпанска Уставотворна скупштина се окупила 19. марта 1812, на дан Светог Јосифа од Назарета, који се на шпанском од миља зове Пепе. И првом либералном Уставу су Шпанци тепали Ла Пепа. Отуд и није чудно да су овде обични људи мост прозвали „Ла Пепа“.

Требало је да буде отворен тачно век од Уставотворне скупштине, дакле марта 2012. Светска економска криза која је избила неколико година пре тога успорила је градњу па је мост отворен 2015. Таман на време да му се ја коју годину касније овако још новом задивим.

Тек када аутобус стигне на острво и скрене лево уз променаду која кружи око града, историја се помаља у раскошним облицима. Стара катедрала је љупка црква, одмах поред обале, а тик уз њу је римски театар који сведочи о античком значају места.

Овде је пре више од два миленијума рођен Луције Корнелије Балб, човек који је као странац у Риму направио до тада нечувену каријеру конзула, па је стекао и непријатеље, али се за њега заложио лично Цицерон. Доцније је постао Цезаров моћни секретар.

Дрвореди покрај обале и старе бањске зграде сведоче о сасвим другој епохи и обећавају довољно сенке по врућини.

За разлику од Гранаде и Кордобе, Кадиз нема превише трагова петовековне маварске владавине. Можда јер је раније пао под шпанску круну или јер је право богатство дошло тек са открићем Америке, па је новац за репрезентативну градњу стигао у време барока.

Потајни имењаци

Цадиз је језичком рођачком линијом повезан са мароканским Агадиром и израелском Гедером. Оно што на прво слушање и није посебно слично, постаје чујно рођаштво када човек изговори прво, феничанско име града: Гадир - Агадир и Гедера имају исти корен. Грци су то чули као Гадеира, Римљани као Гадес. Арапи су лстински назив чули као Кадес. А Шпанци онда преузели Кадиз - при чему цела Андалузија и Латинска Америка то изговара као Кадис. Круг ће се затворити тек када сазнамо да становници себе на шпанском називају гадитано. Што је после више од три миленијума зачуђујуће јасан ехо старог феничанског имена Гадир.

Кажу да је заштитник града био Мелкарт, феничански бог поморства и заштитник Тира и Картаге. Имао је светилиште надомак Кадиза које је један маварски владар разорио у потрази за благом. Пошто су антички Грци Мелкарта изједначавали са Хераклеом - митским полубогом обдареним невероватном снагом којег су стари Римљани преузели под именом Херкул – овај полубог се у градском наративу наводи као оснивач града.

Вода, сунце, ветар

Град је окружен плажама, на које се традиционално у време распуста сјати пола Шпаније. Боравак на њима је лети сношљивији када дува западни ветар, који Шпанци зову „западњак“ - пониенте. На Јадрану исти ветар зову пуленат.

Старогрчка митологија је познавала бога западног ветра који се звао Зафир. Код Кадиза овај ветар доноси освежење – тридесетак степени усред августа. Али када задува леванте, врућ источни ветар, онда се температуре пењу до 40 степени, ветар баца прашину у очи, па је паметно потражити заклон.

Кадиз је славу одувек дуговао води – залив је природна заштита за бродове. Осим тога, две реке се уливају код Кадиза у Атлантски океан – Рио де Сан Педро и Гвадалете. Сјај и слава су дошли нарочито почетком 18. века, када је Севиља изгубила монопол на трговину са Новим светом, а Кадиз, који је боље изабрао страну у престолонаследничком спору – победничку бурбонску династију, а не поражене Хабзбурге – тиме постао главна шпанска лука за прекоокенаске колоније.

Искрцавамо се у самом центру. Трг Светог Хуана Божијег - Плаза де Сан Јуан де Диос - је вишевековно главно место где су се сретали људи да пазаре или склопе послове. Пре неколико векова на месту трга је рукавац мора делио град, али је процеп затрпан и на њему су направили трговиште. Име је добио по Португалцу који се звао Жуан Сидаде Дуарте, а у Гранади је у 16. веку основао ред Милосрдне браће.

На тргу се налази споменик најуспешнијем политичару пониклом из града који се звао Сехизмундо Морет. Другом половином 19. века је деценијама био на министарским положајима, а у првој деценији 20. века неколико пута и шеф владе у Мадриду.

Градска већница из 19. века украшена је заставама. На једној од њих се види грб са Меркалтом односно Хераклеом односно Херкулом који чешка два лава. Два стуба иза Херакла представљају Гибралтарски гребен и – на супротној, мароканској обали мореуза – гребен Џебел-Муса. Херакле се раскорачио између Африке и Европе.

Музички национализам

Скоро све улице града на овај или онај начин довешће шетача на овај трг. Са њега смо кренули насумице на леву страну и за неколико минута били пред Катедралом. Барокна црква на тргу са палмама. Не знам зашто, сетим се православне цркве у Херцег Новом коју такође красе палме. Медитеранско хришћанство је, чини ми се, макар визуелно ближе свом првобитном корену.

У овој катедралној цркви почива Мануел де Фаља, један од родоначелника шпанског музичког национализма. Признајем да је тешко повезати суштину музике – најуниверзалнијег људског уметничког израза – и суштину национализма, који воли партикуларно више од свега осталог. Сусрео сам се са Фаљиним именом још у Гранади. Када се велики композитор тамо настанио, друговао је са песником Лорком.

Де Фаљи су се Франко и његове трупе привиђали као браниоци вере и традиције. Па их је на почетку симпатисао. Али када су зверски убили његовог пријатеља Лорку, он се дистанцирао од модерних варвара, да би 1939. отишао из Шпаније у Аргентину. Оглушиће се о све позиве диктатора Франка да се врати и умреће у својој новој домовини. Тело су му пренели у родни Кадиз и уз лично одобрење папе сахранили у крипти Катедрале.

Размишљам о Де Фаљи док стојим у сенци катедрале. Историја му је наменила голем и леп гроб. А Лорка свој гроб нема никако.

Тренутак стварног Кадиза

Град је пун уличица и тргова. Примећујем у излозима да шпански модни дизајнери нису попустили пред навалом глобалистичког кича. Имају своју осебујну црту, онако како филмаџије од Буњуела до Алмодовара знају да буду само своји.

Избијамо на трг са централном Градском тржницом. У њој може да се купи све што шпанска трпеза нуди – од љутих кобасица, преко јаког сира до производа којима не знам ни имена ни укуса.

Пред халом је кафе Ла Марина. Критеријуми за одабир места за паузу нису више ни удобне столице, ни атмосфера, већ дебела хладовина. Кафе је довољно сеновит да ту проведемо наредних сат времена. Гледам људе како зује у свим правцима. Мали, велики, лепи и ружњикави. Стари и млади. Са свакодневним бригама, са судбинама које ћу овог поподнева само окрзнути погледом.

Утом нам приђе ромски музичар, из похабане хармонике зацвили слаткогорки, лагани танго. И свет се за тренутак врати у тежиште. Римски песник Хорације и историчар Плиније су оставили записе о девојкама из Кадиза које имају осебујан плесни стил. Ја их нисам видео.

Свакако је умесно поставити питање, да ли градови у којима будемо само један дан могу да оставе на нама неког дубљег трага. Но, то питање већ подразумева готово догматску веру у прелазак квантитета у квалитет. Па ако негде боравите довољно дуго, то место ће вам се отворити.

У таквој филозофији је премало вере у судбински значај неких тренутака, чак њихових крхотина, за наше поимање путовања. Све врсте морнарских чворова урамљене на зиду кафеа. Један мост иза којег се помаља град. Једна циганска хармоника у врео дан. И то је то.