Боје и четкице заменила брашном и оклагијом

Када се помене посластичарство, људи прво помисле на слатке муке бирања најукуснијих колача и торти. Али посластичарство као посао није није ништа слађи од било којег предузетништва.

Штавише, ризик је још већи. Не само да морате да рачунате на неуспеле колаче, већ и на осцилације када је реч о поруџбинама. У то се уверила Ивана Бојовић Шевић, професорка ликовног, чије руке нису заузете кичицама и бојама, већ умазане чоколадом, брашном, шећером и свим оним што је потребно да би се направили француски колачи-макарони.

„Кренуло је тако што сам ја преко ноћи изгубила свој посао у школи и одлучила сам да морам да радим нешто где се осећам добро и сигурно, а од чега ћу опет моћи да живим. Стицај животних околности је довео до тога. Није било много промишљено, није постојао бизнис план, ништа систематизовано, просто некако срцем сам кренула у то са идејом да мора да успе“, објашњава Ивана.

Све је почело од куће. Први колачи спремљени су у кухињи. У почетку то су били мафини, али врло брзо Ивана је схватила да су макарони оно што и сама највише воли да једе, али и спрема.

Прве муштерије Ивана се добро сећа. Била је то жена којој је држала часове сликања. Иако тада још није покренула посао, направила је колаче по поруџбини.

То ју је мотивисало да настави даље. Каже да је од самог почетка била сигурна да ће истрајати у послу, без обзира на потешкоће са којима се сусретала.

„Тешкоћа је било пуно са намирницама јер сад је прошло седам год и променила се ситуација на боље, јер кад си мали кад то радиш од куће и нигде не постојиш баш је тешко доћи до добављача, а у међувремену су су почели да увозе онда свашта раније је то било сналажење рођаци из Немачке, из Грчке, су слали пакете“, каже Ивана.

После годину дана посла је све више и кухиња постаје тесна. Приходи јој омогућавају да на једном месту отвори радионицу и продавницу, где људи могу да виде и омиришу како настају колачи.

„Мислим да су мени јако помогле мреже уствари познанства, пријатељи и то, али мреже социјалне, Фејсбук, Инстаграм, да се ствар много брже рашири и онда је то тако некакао долазило, и ја се и сад питам како су се људи усуђивали да поруче колаче за неки догађај који им је важан, тако што виде нешто само на друштвеним мрежама, али тако је било“, присећа се посластичарка.

Иако ова пословна прича почиње са Иваном у главној улози, данас она запошљава осам људи. Радионицу је одвојила од продавнице, а један радник посебно јој је драг.

„У почетку је био главна подршка, што морална, што техничка, али када се десило то да се радионица одвојила од продаје стварно ми је било потребно да неко дође“, наводи Ивана.

И тако се и супруг придружио њеној слаткој бајци, а задужен је за продају и све друго где затреба - набавка, али одмењује раднике.

Управо то подразумева предузетништво. Да у исто време будете ангажовани на више послова, као и да будете спремни на компромисе.

„Не бих пристала на компромис са квалитетом, може само да расте, потребно је доста тога што не зависи од нас, за наше производе постоје купци, али је ово махом сиромашна средина и да би растао квалитет мора да расте и цена“, истиче Ивана.

Још не размишља о повећању цена, али размишља о томе како да љубитеље француских посластица угости у још једном локалу у Београду.