Мрачни туризам постаје све привлачнији

Последњих година, места геноцида у Руанди, постала су праве туристичке атракције. До 1994. године када је за 100 дана убијено око 800 хиљада људи из мањинског племена Тутси, Руанда је највише зарађивала од извоза кафе и чаја. Сада је туризам у експанзији а око 400 меморијала геноцида широм земље су одредишта за посетиоце.

И највећи логори из Другог светског рата, постали су туристичка места, а стотине хиљада албанских бункера претвара се у преноћишта за туристе.

„Мрачни туризам је укључен у велики број наших туристичких аранжмана, сигурно већ тридесетак, 50 година, јер је нормално да када путујемо за Краков, да посетимо и концентрациони логор Аушвиц. Исто тако, када идемо за Јужну Италију и посетимо Напуљ, наравно да ћемо обићи и Помпеју и чувену легенду о ерупцији Везува. Окамењена лава је оставила један споменик за собом, једне тешке трагедије и несреће, наводи Љубиша Нешовић из туристичке агенције „Робинсон“.

После ових ратних дешавања били смо сведоци да када је туризам кренуо полако да се развија у нашој земљи, да су туристе највише занимала управо места која су страдала у бомбардовању 1999. године, додаје Нешовић.

Туристички стручњаци сматрају да ова врста туризма није нова пијава, већ да је фасцинанција смрћу и страдањима других од вајкада присутна код људи. Најбољи пример за то су гладијаторске борбе у старом Риму које су Колосеум испуњавале знатижељним гледаоцима и навијачима.

У Србији има много места масовног страдања и уместо да се промовишу и доносе новац углавном служе за роштиљање о празницима.

„Људи посећују ова места из мешаних осећања. С једне стране су фасцинирани оним што се догодило, а с друге стране су дубоко уплашени. Могућност да се виде оваква места и да се на неки начин разуме шта се догодило, зашто се догодило, какви су исходи, смањује анксиозност, смањује страхове. Ствар је да ово даје и један, помало девијантан осећај, ја сам то избегао и мени се то неће догодити“, објашњава психолог Невена Чаловска.

Туристички стручњаци сматрају да је ово начин да се бурна, а некад и контроверзна прошлост прикаже свету. Тако ће се боље разумети историја и тренутна ситуација у некој земљи.