Светски рекордер у раду за РТС

Вест о њему обишла је цео свет, а он сам каже да је за 96 сати непрекидног рада упаковао толико жице да би њоме могао да обавије Земаљску куглу. Вахид Мутапчић из Сарајева у Гинисову књигу рекорда уписао се 1984. године, када је са тог места потиснуо Американца који је радио 92 сата. Али то није главни мотив зашто је провео четири дана и четири ноћи у фабрици.

„Из разлога што смо ми у 'Жици' имали једнако радно време 12-24 и руководство је рекло да се норма не може испунити за 12, па су нам окренули на осмочасовно радно време. Ја сам био против тога јер сам био председник омладине и борио сам се да нам остане радно време 12 сати. Они су били мишљења да је најбоље радити два дана једну смену, два дана другу смену па у трећу, а тако никад нисмо имали слободног времена. Ја сам рекао ја ћу доказати да се у стотом сату може норма испунити и онда сам почео припреме и одобрења сва разна, тако да сам у новембру почео радити“, сећа се Вахид.

Радио је уз надзор медицинског особља и обезбеђења. Свакодневни лекарски прегледи и посебан режим исхране. А управо га је храна довела у једину критичну ситуацију.

„Другу ноћ мог рада сам за доручак имао, по јеловнику који је преписала медицина рада, поховани мозак. Ако мозак није мало навукао није добро, јер ја кад сам појео то осетио сам муку и рекао сам није ми добро. Изашао сам вани и за мном су ови моји који су ме пратили изашли. Појео сам лимун, а новинар загребачког Вјесника ме је питао шта је било и ја му кажем: 'Појео сам паметнији мозак него што је мој'. И за два дана је на дуплерици изашао наслов: Појео памтенији мозак од свог“, објашњава рекордер.

Те 1984. године Вахид није био једини који је поставио рекорд. Многи су то чинили на Олимпијским играма, између осталог, на боб стази. У то време враћа нас новинар Енвер Шадинлија.

„Представници Југославије у такмичењу у бобу су били Босанци, били су из Сарајева. Дакле, само Босанац може урадити то да се на ову стазу без неких великих припрема и без неког великог предзнања на те велике брзине којима се креће боб усуде у све то. Као што се и Ваха Мутапчић усудио да постави тај светски рекорд. Оно што се може подвести под једну причу – то су људи из Босне, то је Босанац, он хоће да уради оно што нико у свету није урадио“, тврди Шадинлија.

Боб стаза више није у функцији, Вахид је у пензији, а на месту фабрике у којој је радио сада ничу станови. Гигант тешке индустрије приватизован је 2003. године.

„Фабрика је имала око 2.200 запослених. Радило се нормално, дружило се нормално, ишло се и на сијела, на дружења. Помагало се ако треба нешто око куће радити тако да смо били као једна већа мало породица“, каже Вахид.

Зато када се одлучио на подухват, имао је свесрдну подршку колега. Не пориче да је било и сумњичавих, али у мањини. Његов некадашњи пословођа Ибрахим водио је евиденцију та четири дана новембра.

„Ту се види колико је он сати радио по сменама и ти сати су претворени у норму, тако да се зна колико је калемова упаковао и свезао. И види се да је у другој половини, другом периоду чак више радио“, истиче Ибрахим Исановић.

Након завршеног посла, добио је бројне награде, које је углавном дао у хуманитарне сврхе. Аутомобил „голф“ је вратио фабрици која му га је поклонила. Сећа се да је тог дана кући стигао око девет часова, а да се пробудио сутрадан у 17 часова.

„Назвао сам директора и питао могу ли доћи у ноћну смену. Он се само насмејао и рекао седи и одмарај“, сећа се рекордер.

Тада је посао побегао од Вахида, али данас не може да му утекне тако лако, иако је 15 година у пензији. Закључао га је у радионицу, у којој израђује плочасти намештај. Овде не поставља нове рекорде, али се ни не плаши за постављени.

„Није посао вреднован, знате код нас овде већина приватника и не плати радника, и што би он онда радио. А онда нема ни посла“, каже Вахид.

У време када је он почињао посла је било, али очигледно не и за њега. Више од 200 одбијеница стигло му је на адресу, а онда је написао писмо другу Титу. То га је довело и до фабрике „Жица“. И тако је од човека без посла стигао до рекордера у раду, а израђена је и новчаница са његовим ликом, за коју се дуго мислило да представља лик Алије Сиротановића.

„Е, видите, новчаница је изашла 1985. године. Алија је умро деведесетих година, а оборио је рекорд, знамо када. Који је разлог да новчаница изађе 1985. године после мог обарања рекорда да буде лик Алије Сиротановића? Алија и ја се разликујемо, он је имао бркове, црн био, а ја жут и немам бркова“, додаје светски рекордер.

Вредније од новчаница за Вахида је било признање да је радом постигао оно што је замислио. На то га данас сећа и песма, коју му је група „Магазин“ посветила.