Од кризе у Грчкој до посла у Србији...

Kада је Маријанин супруг, заступник међународног ланца трговина за продају одеће, пре четири године остао без посла, било јој је јасно да нема времена за губљење. Из Грчке се упутила у Србију, а осим кофера понела је и идеје за покретање сопственог посла.

„Кренула сам прво на Златибор, села у кола сама, и питала сам прво на аутобуској станици тамо где се скупљају људи да ли има нека жена која плете овде и они су ме упутили. Урадила сам први модел, други модел за моју душу, а онда су почели и пријатељи да траже и од уста до уста, мој посао је кренуо“, сећа се Маријана Андрић.

Kако је уз супруга већ годинама у текстилној индустрији, одећа јој се учинила као логичан избор. Иако сама не уме да плете или штрика то је није осујетило, јер је знала да у Србији не мањка мајстора за ручни рад. И није се преварила. Њен пословни потенцијал препознала је и локална самоуправа.

„Написала сам сама бизнис план како то већ иде и добила сам међу првима ту субвенцију од општине Панчево која ми је јако помогла. Узели смо разбој, почели смо и ткање, тако да је то била значајна подршка за мене“, каже предузетница.

Подршка је стигла и из Грчке. На насловној страни тамошњег часописа једна водитељка се појавила у њеном џемперу, а убрзо су и разне свестке блогерке постале заинтересоване за њене комаде. Тако је одећа стигла до купаца у Енглеској, Аустралију, Бразил, Данску, Немачку...

„Kренула сам на малопродају, међутим, сада више дајем на велепродају. Иностранство је то што подржава овај посао, у Србији не, ретко ко ће да купи тако нешто, али то ми је и био циљ да предмете које правим у Србији упознају људи широм света“, објашњава Маријана.

Ужива да упознаје плетиље широм Србије. Kада је почињала, за њу су радиле три жене, данас тај број понекад иде и до тридесет. Углавном су то пензионерке или жене из удружења која негују ручни рад.

„Плела сам од малих ногу, мајка нас је скупљала око себе да нас има на оку и сви смо научили да плетемо, нас четири сестре. Ја сада то радим из задовољства и да зарадим неки динар, имам два велика унука увек треба баба мало да помогне“, каже дактилографкиња у пензији Марија Королија.

Радојка Богдановић, такође у пензији, каже да јој плетење представља разоноду, али и да јој значи да се неки додатни новац заради. А да би се динар више слио у Маријанину породичну касу, свесна је да мора да се прилагођава купцима.

„Они су нама најбитнији, као што је битно када неко нешто прими да то буде квалитетено и урађено по његовим захтевима. Ја сам кренула да радим са домаћом вуном, јер је и то српски бренд, али странци су захтевали мало меканије ствари, прерађеније, и онда сам прешла на мало меканије из увоза“, објашњава предузетница.

Што се тиче планова за будућност Маријанина жеља је да своје комаде представи на неком модном сајму. Осим тога планира и да покрене радионицу у којој ће се млади обучавати за ручни рад.