Како је један човек направио своју визију божанског краљевства

О Рок гардену и Неку Чанду, Нина Крстић је још као студент урадила семинарски рад, да би на крају, одбранила докторску тезу, написала књигу и снимила филм.

„Младе људе увек фасцинира нешто што је ван доминантног, ван наметнутог. Тако сам и ја као студент била фасцинирана свим оним творевинама које нису конвентивне и које истичу ту неку врсту феномена оригиналности, које су јединствене на неки начин, јер су дело самоуких визионара, такозваних, аутсајдера. Тако ме фасцинирао и Нек Чанд као личност, пре свега и та његова огромна творевина, та јединствена амбијентална целина која је данас са 5.000 посетилаца, колико дневно посети овај врт, на другом месту по посећености у Индији“, објашњава Нина Крстић гостујући у Јутарњем програму.

Нек Чанд је избегао 1947. године после доношења Акта о независности Индије, када је формирана држава Пакистан. Овај догађај пратило је страшано крвопролиће и масован егзодус становништва. У тој маси од преко 10 милиона избеглица био је и Нек Чанд са својом породицом.

Са родитељима, четворицом браће и двема сестрама путовао је више од 20 дана док се на крају нису зауставили у Чандигару, који је тада био велико градилиште.

Како би улио наду великом броју становника, Нехру је тих година ангажовао Ле Корбизијеа да направи нови град који ће бити симбол модерног Пенџаба и модерне Индије и који неће бити метафора куге, страдања и немаштине. Корбизије је планирао да у тридесет сектора направи град који ће одговорити свим потребама тадашњег становништва. Срушено је 26 села да би настао овај модерни град.

Чанд, који је у себи заувек носио прашину свог родног Берјан Калана, запослио се као чувар градилишта. Сваког дана по завршеном послу, шетао је брдом Шикваликом, и из оближње реке Гаџар, под Хималајима, бирао светлуцаво камење које га је подсећало на детињство и довлачио у шипражје које тада није било обухваћено урбанистичким планом.

Сам је, сваког дана, мало по мало, довлачио разни материјал и скоро 15 година, у тајности, се бавио неком врстом самоисцељења и самоистраживања. Крчио је простор у непрегледној и врло опсаној шуми, препуној разних звери и из дана у дан стварао своју уметничку инсталацију.

Најпре је направио међу. Оградио је у џунгли старим металним бурадима, а затим је од мокрих џакова песка које је стављао у малтер правио неку врсту потпорних зидова. До 1958. године Чандова грађевина се простирала на 25 јутара земље.

Тајну ове грађевине су знали само његова супруга Камла и двоје деце, Лијам и Ануђ. Радили су углавном у вечерњим сатима. Камла је правила играчке од крпица за децу, а Нек је палио гуме да би растеривао звери, посебно змије.

„Права фасцинација је видети уживо тај један необичан врт који пре свега спаја људе, биљке и животиње. Ту се налази преко 2.000 монументалних скулптура од најразличитијих материјала, распоређених на различитим нивоима, са читавим низом аркада и отвора који су намерно нижи, не би ли сваки улазак значио понизност пред природом“, објашњава Нина Крстић којој се коначно остварила жеља да посети овај изузетни локалитет.

Идеја Нек Чанда није била да то буде његов маузолеј, додаје гошћа Јутарњег програма. И данас постоји радионица у којој се израђују монументалне скулптуре. Жене и даље праве крпене лутке које говоре о старом начину живота. Свакодневно долази велики број људи, посебно у трећи део који се зове Врт уживања, а у коме се налази 30 монументалних стубова са љуљашкама. Испуњен људима, грајом и смехом деце тај простор слави живот што је заправо и била Чандова идеја када је започео свој подухват.

„Нек Чанд је спојио и од шута направио уметнички предмет, лепоту и направио један врт где су разлике недозвољене. Направио је врт који нас буди. Буди наша интересовања за биљке, за поток. Поставио је читав низ пумпи, по угледу на Ле Корбизијеа, које функционишу током различитих годишњих доба, тако да врт живи током целе године. Његова идеја и јесте била да то не буде његов маузолеј, већ и дан данас постоји радионица у којој се израђују те монументалне скулптуре“, истиче Нина Крстић, директорка Музеја наивне и маргиналне уметности.

Филм који је о Рок гардену снимила, биће приказан на Нек Чандов рођендан, 15. децембра, када се традиционално окупљају чланови фондације која носи његово име.

Председник ове фондације, Џон Мејзелс је један од најзаслужнијих што је Музеј у Јагодини добио скулптуре овог необичног уметника.