Да би природа била чистија, морамо заштити лешинаре

Међународна радионица под називом „Балкански пројекат против тровања", има за циљ да све земље учеснице направе стратегију борбе против тровања лешинара и других животиња.

Случајеви тровања дивљих животиња и лешинара доста су чести и понављају се из године у годину. Углавном су везани за комерцијална ловишта или за подручја на којима животиње долазе у сукоб са људима, било у сточарству, било у другим пољопривредним праксама, наглашава Урош Пантовић из Фондације за заштиту лешинара.

„У последњих 17 година забележено је преко 200 случајева тровања. Друштво за заштиту и проучавање птица Србије недавно је урадило извештај у коме су тачно забележени сви појединачни случајеви тровања. Oдговорност за случајеве тровања односи се искључиво на људски фактор, било намерно или ненамерно. Ненамерно тровање изазвано је најчешће неадекватном применом пестицида у контроли популације глодара“, додаје Пантовић.

Међутим, Зоран Карић из Фондације за заштиту птица грабљивица скреће пажњу да само 10 до 20 одсто отрованих јединки буде откривено у природи, јер лешеви брзо нестају, тако да број од 170 забележених случајева сигурно није тачан.

Закони који регулишу ову проблематику постоје, само их је јако тешко спровести у пракси, слажу се оба госта Јутарњег програма. Пре свега, јако је тешко доћи до конкретних доказа на основу којих би неко могао бити оптужен. Зато се у већини случајева све завршава подношењем пријава против Н. Н. лица. Недостатак наше администрације, као и других земаља на Балкану, јесте недовољан капацитет институција да уђу у коштац са тим проблемом.

Тема скупа „Балкански пројекат против тровања“ је управо настојање да се повежу све структуре које могу допринети успешној борби против тровања.

„Кључне су, наравно, државне институције, они који спроводе закон у дело, али, такође, и бројне невладине организације и бројни независни стручњаци који се баве заштитом лешинара и овим проблемом“, каже Урош Пантовић.

На скупу у Новој Вароши биће организоване радионице на којима ће се вршити конкретна обука за некропсије и узроковања за токсиколошке анализе. Предавања ће држати представници регионалног министарства Андалузије који имају преко 20 година искуства у борби за заштиту дивљачи од тровања. У Шпанији се преко 30 година ради активно на том проблему и имају посебно развијене структуре које се тиме баве и врло дефинисане протоколе.

Од посебног значаја је то што ће на скупу учествовати представници са целог Балкана, јер лешинари који лете на висини од 3.000 метара у врло кратком року прелазе из земље у земљу.

„Такође, када се нађе отрована јединка, процедура увиђаја је врло битна. Ти увиђаји изгледају буквално као када је у питању човек. Јако је важно открити отров који се налази негде у природи. Када имате отровану јединку, то је у ствари симптом да имате болесну животну средину. У томе морају да учествују сви државни органи надлежни за то. Инспекција за заштиту животне средине, људи на терену, чувари, шумари, полиција која мора да изађе на дојаву, јер постављање отрова је кривично дело, и на крају тужилаштво. Тужилаштво мора да изда налог за прикупљање свих оперативних података на основу којих ће покренути поступак код судија, а судије морају то да квалификују као еколошки криминал. Значи, то није прекршај, то је криминал и за то може да се иде и у затвор“, истиче Зоран Карић.

Нажалост, дошли смо до тога да су у Србији ишчезле чак три врсте лешинара – брадан, црни стрвинар и бела кања, а једина преостала врста је белоглави суп који свој опстанак дугује великим напорима орнитолога и мештана западне и југозападне Србије.

„У Србији је 1959. године потровано 700 белоглавих супова. Сада имамо популацију од око 400 примерака. Тада је то била легална пракса коју је спонзорисала држава. Нарочито у медитеранским земљама та пракса се одржала до данас. Код нас је 1975. године забрањена употреба отрова као метод контроле популације предатора и других нежељених животиња“, објашњава Урош Пантовић на крају гостовања у Јутарњем програму.