Петровићи – „доктори“ за расклимани и дотрајали намештај

Њихово радно место је гаража, али нису бенд, а ни аутомеханичари. Они су брачни пар и пословни партнери. У шали кажу и доктори за расклимани и дотрајали намештај.

„У почетку је било мало незгодно, ја не знам ни шта ће да се деси сутра, ја морам да узмем да радим, а шта ћу радити не знам. Било ми је мало незгодно и жена ми колега, па како ћемо шта ћемо по цео дан смо заједно, али навикли смо се“, присећа се Душко Петровић како је било када су се одлучили на овај подухват.

Све почело од једне фотеље коју је Душко 2014. направио супрузи за божићни поклон. Већ тада је знао да се на томе неће заустатавити и почео да израђује и остале комаде намештаја.

Осим израде којом се баве, Петровићи уживају и у рестаурирању намештаја. Дати старим комадима нови изглед, нарочито им је инпсиративно. Јована осмишљава и дизајнира, а Душко кроји и обликује. У посао се често укључују и њихове две ћерке.

„Задужене су да праве хаос, углавном да седе ту на табли, да скупљају парчиће, да слажу боје, да поређају материјале, пошто ми између осталог радимо шарени намештај и оне воле шаренило, развијају се креативно“, објашњава Јована.

Kолико и сами могу да буду креативни схвате када од неугледног намештаја направе уникатни комад. Места на којима проналазе дотрајале комаде су разноврсна.

„Код Kинеза, на бувљаку, поред дрвета, куче је спавало на фотељи без ногица, фотеља је била стилска. Узмем је однесем кући, мој отац јој направи ногице и срећно је удомимо“, присећа се Душко.

Kада су покренули посао Душко, иначе тапетар, остао је без првобитног, а Јована која је студирала геоекономију породила се само неколико месеци пре тога. Било им је јасно да морају да се активирају, али нису знали како да дођу до првих муштерија. Све док нису открили моћ друштвених мрежа.

„Ми тренутно немамо локал, јер је то јако велика инвестиција и ако желимо да продамо нешто морамо продати на друштвеним мрежама – или од уста до уста што иде јако споро, или на друштвеним мрежама“, објашњава женска рука овог бизниса.

Да је прављење намештаја уносан и занимљив посао знали су из искуства Душковог оца који је и сам радио у овој индустрији. Он им је пренео знање, али и ентузијазам.

„Направио сам намештаја одавде до границе може да се поређа комад по комад. Занимљиви су ми вртићи. Вртиће кад опремамо за децу то ми је баш хит, мали намештај, сладак“, каже Душко.

Од овога посла породица Петровић пристојно живи. Ипак, жеља им је да прошире посао и да њихови комади отпутују и ван Србије, јер како кажу, у иностранству се ручни рад јако цени.