Клонирање – хоћемо ли имати зоо-вртове с изумрлим врстама?

„Да ли ћемо ускоро имати паркове и зоолошке вртове за ова створења?“, пита се аутор прилога на британском јавном сервису.

У репортажи се види путник који се диви снежним леопардима у резервату, затим гурман који жели да проба љускавце, те ловац на дивљач који прати црног носорога, а који ће бити враћен у живот након што га убије.

И док једни у тим призорима виде „дистопијску ноћну мору“, другима се све то чини као „узбудљива могућност“, а како наука напредује, поменуте ситуације су можда остварљивије него што то на први поглед делује, бележи аутор, те подсећа да поједини истраживачи испитују како би клонирање животиња могло да промени индустрију туризма у наредних пола века.

Ипак, закључује Би-Би-Си, сценарио из филма Парк из доба јуре, где динусаурси поново ходају земљом, остаће фантазија.

Аутор, наиме, објашњава да је оживљавање изумрлих врста невероватно изазовно, али да није јасно да ли ДНК диносаурса може бити обновљен.

Са тренутном технологијом узорци ДНК остају употребљиви још милион година, тако да би теоријски могао да се клонира, рецимо, неандерталац, али не и трицератопс, „који је последњи пут виђен пре 65 милиона година“.

ДНК рунастог мамута је, ипак, прихватљивији - постоје, наиме, замрзнути узорци мамута, те се генетски материјал може убацити у слонове, који су слични по генетици.

„Не можемо, међутим, вратити мамуте у станишта попут оригиналних, где би могли природно да се развијају“, примећује аутор, али истовремено предвиђа да би научници могли то да ураде с другим врстама које су нестале касније од мамута, попут голуба селца.

Према речима професора биотехнологије на Универзитету у Конектикату Сиухуна Тиана, који ради на поновном активирању ДНК на бази нуклеуса путем клонирања, наука је прешла дуг пут од како је клонирана овца Доли 1996. године.

Недавно је угинуо последњи мужјак северног белог носорога, а Би-Би-Си подсећа да су у току контроверзни напори да се бели носорог спаси, тако што ће се његови ембриони убацити у сурогат.

Истовремено, Тиан тврди да нас, према неким проценама, од хибрида вуненог мамута и слона дели само неколико година.

Наиме, Тиан сматра да би, у случају да има довољно политичке воље и новца, било потребно само 10 година да се нађемо у ситуацији када ће се у зоолошким вртовима „настанити“ ретке и угрожене животиње.

Зоолошки врт у Сан Дијегу, подсећа Би-Би-Си, 2000. године је планирао да изложи клонираног гаура (индијског бизона) Ноу, али је он угинуо од последица инфекције после два дана.

Касније је тај зоолошки врт постао дом бантега Џахаве (врсте дивљег говечета из Југоисточне Азије) за наредних седам година, док Џахава није сломио ногу после чега је успаван.

Џахава и Ноа су обоје клонирани уз помоћ замрзнутих ћелија из зоолошког врта у Сан Дијегу, односно колекције замрзнутих узорака коже из угрожених животиња.

Тиан зато сматра да главне препреке пре могу бити финансијске и политичке пироде, него научне.

Још један проблем је висока стопа смртности клонираних животиња у старту, указује Би-Би-Си, те наводи да постоје етичке дилеме о стварању животиња с високим шансама да ће рано угинути или да ће живети под стресом.

Сa научне тачке гледишта, ипак, постоји реална могућност да се клонирају угрожене животиње, наводи Би-Би-Си.

Предвиђа, међутим, да ако се то и догоди већина нас неће имати много контаката с таквим клонираним угроженим животињама на свакодневном нивоу, али би постојала могућност да у једној области они који нису научници имају контакт с клоновима, а то је туризам за богате.

Како се у репортажи наводи, богати путници платили би много да лове клониране животиње у Јужној Африци, једу клониране животиње у Јапану или само посматрају клонове угрожених животиња на сафарију у САД.

Социолошкиња у Лондонској школи економије и ауторка књиге о клонирању дивљих животиња Кери Фрис сматра да би у резерватима у будућности, у којима би се налазиле клониране животиње, у фокусу пре била технологија него животиње, за разлику од традиционалних зоолошких вртова где су у центру пажње саме животиње.

Посетиоце би, објашњава, привлачила способност да се оживи голуб селац исто колико и да виде голуба селца.

„Паркови за оживљавање врста би били посвећени слављењу људске генијалности, колико и дивљењу животињама“, закључује Фрис.