Свира на виолини султана Сулејмана

Добро свира виолину, али још боље је прави. Занатом који је наследио од стрица, Јан Немчек из Kовачице бави се готово четири деценије. У изради овог инструмента користи искључиво руке, длето и ренде.

„Данас деведесет посто градитеља користи машине, али мој син и ја користимо технологију градње по узору на старе италијанске градитеље попут Аматија, Страдиварија. Све је то ручно“, објашњава Јан.

Баш као што је и његов стриц радио када му је након завршене музичке школе затражио виолину, коју због недостатка времена није успео да му направи. Тада је Јан одлучио да материјал узме у своје руке и направи себи прву виолину, за коју каже да је пристојно изгледала и звучала.

Ту се није зауставио. Набавио је литературу из Немачке и одлучио се да започне посао. Осећај да под његовим рукама настаје нешто племенито као што је виолина, тада, а и данас га држи у овом занату.

Зарада је пристојна, а како Јан каже „довољна да саграде кућу без кредита“. А кућа пуна виолина-Јанових, репарираних и оних којима је место у музеју.

Kроз Јанову радионицу прошле су многе виолине, ипак за једну каже да ће заувек ту остати, а то је виолина из 1510. године за коју се верује да се свирала на двору султана Сулејмана, што показује и глава виолине на којој се налази управо његов лик. С обзиром на то да Турци тада нису имали градитеље виолина, Јан претпоставља да је направљена у Чешкој.

„Распала се цела и бака је у Чешкој донела ту виолину нама у радионицу, где сам ја обучавао студенте и рекла ако успете нешто да искористите добро, ако не, баците мени то не треба“, сећа се градитељ.

Не само ова, већ и многе виолине су у његову радионицу стизале у деловима, али захваљујући вештим рукама добијале су нови сјај.

„Неке су и изузетно вредне, рецимо имамо једну из 1680. године у Ерфурту је рађена, у Немачкој. Свака виолина има на доњој табли сигнатуру стављају градитељи и реконструктори. Ова је реконструисана у четири земље: Пешти, Бугарској, Чешкој и код мене у Kовачици“, објашњава Јан.

На ову реконструкцију је нарочито поносан. Још поноснији је када од комада дрвета направи инструмент. За то му је потребно двеста сати рада, и још пола године да се нанесе неколико слојева лака. Најтежи део посла је, каже, пронаћи квалитетно дрво.

„За доњу таблу, странице и врат користи се ребрасти јавор јер има шаре које је направила природа. А као рариритет се сматра птичији јавор. Славни Страдивариј је имао само један инструмент од ове врсте јавора“, истиче мајстор из Kовачице.

Да бисте направили виолину осим познавања дрвета потребно је да имате и добар слух-тврди градитељ. За наследнике се не брине. Поред сина који је већ у послу, најмлађи ученик му је унука. Сасвим разумљиво, јер је још као беба од годину дана добила прву виолину, величине длана.

„Вероватно ће она бити градитељ. Има могућности, има дрво, има све, ја сам почео скромно. А притом је изванредан ђак, јер има одличан слух“, каже мајстор за виолине.

Јан шири знање и по свету. У Словачкој је четрири генерације полазника научио основама прављења виолине. Осим тога сваке године дарује својим инструментом победнике фестивала виолине у Моравцима и Великом Градишту. Ипак најсрећнији је када његова виолина заврши у рукама малих виртуоза. Њима осим инструмента дели и музичке савете.