Мајстори за хармонике, од деде до унуке

Из радионице, у којој као да је стало време, изашли су врхунски направљени инструменти. Тајне заната, који је потребно изучавати скоро две деценије да би неко постао мајстор, знају сви у породици Милошевић.

„У нашој породици свако зна да направи хармонику, и мушко и женско. Важно је да познајете дрво од којег правите, материјал мора да буде квалитетан, али пре свега су важни љубав и знање“, истиче Симеон Милошевић.

Онај ко прави и поправља хармонике, мора да има изузетно истанчан слух.

„Ја имам апсолутни слух. Нема грешке, нема фалша“, каже Симеон.

Његов син Момчило Милошевић још учи штимовање. „То је најкомпликоване. Значи, комплет хармонија у хармоници од 41 тона на четири фасена, са басом да се уклопи“, објашњава Момчило.

Не раде на маркетингу, али муштерије имају у целом свету. Како нам кажу, добар глас далеко се чује.

„Јесте, долазили су из околних бивших република и држава, Бугарске, Румуније. Румуни поготову, а и Мађари у новије време. Наша дијаспора у Немачкој, Холандији, Данској, како ко где живи“, каже Момчило.

Најмлађи наследници се музички образују и уче занат.

„Научио сам штеловање клавијатуре, лепљење клапница, мало бас-механизам“, каже унук Милован.

И унука Милица помаже. „Моја бака је помагала деди, сад ја помажем тати“, каже Милица.

Милошевићи чувају занат сто година. По свему судећи, неће се угасити. У њиховој кући је и својеврстан музеј хармоника. Како кажу, из те колекције ништа није на продају. Хармонике чувају и повремено на њима засвирају.