У британском парламенту је забрањено умрети?!

У парламенту Уједињеног Краљевства забрањено је да се особа некоме обрати по имену. Морају се ословљавати са „часни посланиче“, после чега следи име изборне јединице у којој је дотични изабран.

Уколико особа не може да се сети где је тај други изабран, слободна је да га ослови са „часни господине“ или „часна госпођо“. Ако ословљава некога из властите странке, британски посланик може себи да допустити такву фамилијарност да га ослови са „мој часни пријатељу“.

Председник дома парламента, пак, може, ако жели, некога да ослови и по имену, преноси хрватски портал Eкспрес.

Следећа забрана је говорити било коме осим председавајућем. Директно се обраћати икоме другом је забрањено, што и јесте разлог зашто политичари обраћање почињу са „господине председавајући“, а онда се на оно што су рекли други, пребацују са „он“ или „она“ рекао је ово или оно, односно овакав је или онакав.

У клупама, међутим, посланици се дошаптавају, што се толерише јер није део расправе.

Трећа забрањена ствар је сликање и снимање. Једини снимци који су допуштени су сталне, фиксиране ТВ камере. Из безбедносних разлога, фотографисање у Вестминстерскoj палати и иначе је забрањено.

Назвати некога лажовом такође је забрањено према строгим одредбама коришћења „непарламентарног језика“. Уколико се некоме и омакне, председавајући ће га опоменути и замолити да то повуче. У супротном ризикује да буде суспендован.

Осим тога, није допуштено назвати колегу у парламенту „лицемером“. Дугогодишња традиција британског парламента огледа се и у попису забрањених увреда: „Безначајни човече“, „свињо“, „пацове“, „хуљо“...

Још једна ствар око које нема полемике су правила одевања. Од муšшкараца се очекује да долазе у кошуљи и кравати, од жена да носе пословна одела или нешто слично.

Такође, у парламент је забрањено доћи у оклопу и са мачем. Ту забрану је увео краљ Едвард Други.

Следећа ствар је питање језика. У Великој Британији данас милиони људи говоре велшки, десетине хиљада шкотски, слично као и гелски у Ирској. Упркос томе, једини језик на којем се сме говорити је енглески, јер нема преводилаца као у Европском парламенту.

Такође, и дан данас постоји закон по којем је у тамошњем парламенту забрањено умрети. Разлог за доношење таквог закона потиче из средњег века, када је одлучено да свако ко умре у парламенту има право на државну сахрану.