„Секс и град“ на шумадијски начин

Јовица Николић на лаповачкој прузи тражи инспирацију за своје приче „на слово на слово“, којих до сада има осам, од око 5.000 речи. И све то не би било необично да овај Лаповчанин не пише приче у којима све речи почињу на исто слово!

Овај својеврсни колекционар речи разврстава и пописује скоро сваког дана. То најчешће чини у свом дворишту.

„То је редак дар да испричам причу наших људи, оно што раде из Шумадије, користећи једно слово и то на један тежи начин“, објашњава песник Јовица.

Тврди да ретко када завири у речник. Пријатељи му сакупљају и нуде речи које каже углавном не користи. Пишући необичне приче, дао је себи нови задатак.

„Пробаћу целу азбуку да обухватим, то су ме терали другари, написао сам и на слово О и на К, и на М је било интересантно јер сам радњу ставио у Марковац“, прича Николић.

За њега је село Марковац исто што и Менхетн. Атрактивна апотекарка, Перини пајташи и свештеник Самуило, његови су ликови су из Шумадије.

„Пошто је позната серија Секс и град, ја сам написао Секси село, пошто смо ми овде из Шумадије. Па ево да чујете како то изгледа: Симпатична студенткиња социологије Славица Стојкић средином септембра снимила сопственим средствима савремену српску сапуницу Секси село Сараново са сумњивим сарадницима. Секси село, срцепарајући сценарио, савршен стајлинг, светски стил. Свуда смех, сузе, свађе, сукоби, скандали, сплетке, стресне ситуације, свекрвина сахрана, сестрина свадба, серенаде, сломљена срца, сиротиња, свлачење, секс“.

Како село Сараново заиста постоји, многи су негодовали, јер су се пронашли у шумадијској сапуници. Све то га није омело да своје приче преведе и кандидује се за Гинисову књигу рекорда прошле године.

„Они су ми одговорили да је прича лепа, али да је не разумеју. Да, ако буде неко такмичење Европе, да се ја пријавим. Пит'о сам ове наше из библиотеке – не може ни на руски да се преведе ни на немачки“, објашњава овај Шумадинац.

Шумадијске приче губе смисао на неком од светских језика, али је Јовица упркос томе решен да из ината поново конкурише за Гиниса и новац поклони Црвеном крсту.

„Планирам то сада да одрадим, али сам хтео да задржим ћирилицу са леве стране, а са десне нека преводе како хоће, да они виде да то није мућка. И ја сам мислио да дођу овде код мене, нема лажи и нема преваре“, објашњава Николић.

Прича о чика Дачи и првој фудбалској лопти у Србији

До сада је објавио четири књиге кратких прича. Ових дана истражује и припрема се да пише нову, сасвим другачију књигу. Инспирација му је чика Дача.

„Он је први комшија овде где ја сада живим, а познат је у земљи и у иностранству јер је донео прву фудбалску лопту у Србију 1903. године. У Крагујевац ју је донео, али је живео у овој улици, ту је радо проводио време и знали су га мештани“, прича писац и хроничар лаповачког краја.

Како се прва фудбалска лопта закотрљала овим сокаком – месецима истражује по архивама и библиотекама.

О животу Данила Стојановића, који је заслужан што се фудбал данас игра у Србији, распитује се на све стране.

Осим сокака о коме ће настати књига, чика Дача у овом крају има и свој поток. Јовица се досетио, те баш из њега вади дрво од којег деље различите скулптуре.

То је само још један од хобија којим испуњава време, јер је, после три деценије рада на железници као ватрогасац, остао без посла. И то је све стало у његову причу о железничару журналисти и ватреном ватрогасцу.