„Мека моћ“ Дизниленда у Јапану

„Дизнијеви“ цртани филмови и забавни паркови на нашим просторима обично се доживљавају као разонода за децу, али у Јапану и до 80 одсто посетилаца токијског „Дизниленда“ годишње је старије од 18 година, јер је у Земљи излазећег Сунца та бајковита позорница не само магнет за родитеље са малом децом и ђаке, већ и романтично место за излазак одраслих парова, шопинг рај за припаднице лепшег пола, али и незаобилазна дестинација за стране, углавном, азијске туристе.

Изграђен на простору од 47 хектара у маленом месту Урајасу на улазу у префектуру Ћиба, на свега двадесетак минута возом од Токија, јапански „Дизниленд“ запошљава више од 12.000 радника и за 32 године свог постојања угостио је преко 400 милиона људи.

Рекордне посете забележене 2013. и 2014. године, када је, углавном захваљујући рекламној кампањи и низу приредби организованих у склопу обележавања три деценије рада, кроз његове капије прошло по више од 17 милиона посетилаца.

Одмах поред „Дизниленда“, 2001. године отворен је „Дизни си“ (Disney Sea), забавни парк на око 70 хектара који нуди фантазију инспирисану морем и приморским крајевима. И он је, такође у 2013. и 2014, остварио рекордну посету од по више од 14 милиона људи годишње.

Јапан је тако једина држава која поседује и копнену и водену верзију паркова који представљају материјализацију анимиране фантазије из радионице снова коју је почетком прошлог века покренуо амерички цртач и продуцент Волт Дизни.

„Токијски Дизниленд“ почео је са радом 1983. године, у доба највећег економског просперитета у Јапану, као први забавни парк те врсте ван Сједињених Америчких Држава. И након отварања сличних тврђава савременог капитализма у Паризу и Хонг Конгу, он остаје најпосећенија и напрофитабилнија испостава за ширење Дизнијве „религије“ вила, вештица и хероја ван САД, а последњих година по броју посетилаца надмашује и старији амерички парк у калифорнијском граду Анахајму, те озбиљно угрожава светску доминацију Дизнијевог „Магичног краљевства“ у Орланду на Флориди. 

С друге стране, „Токијски Дизни си“ јединствен је по томе што представља први у свету забавни парк на теме из Дизнијевих цртаних филмова са фокусом на атракције на води.

Те токијске фабрике маште и илузије посебне су и по томе што њима не управља „Дизни“, већ јапанска компанија с енглеским називом "Oriental Land", која има уговор са „Дизнијем“, којем за лиценцу сваке године уплаћује седам процената од своје зараде.
 
Својевољна американизација

Представници компаније „Волт Дизни“ приликом разматрања могућности изградње забавног парка у Јапану предложили су да у његовом саставу буду атракције попут Земље самураја које би рефлектовале домаћу историју и културу, али су јапански бизнисмени, од којих је и потекла иницијатива за увоз „Дизниленда“, ту идеју одбили инисистирајући да он мора да буде чисто америчког садржаја.

Сматрали су да „Дизниленд“ у Јапану треба да буде верни репрезент америчке културе, односно онога што је најбоље у њој, да треба да задржи атмосферу чисте стране егзотике и гостима у потпуности пружи илузију боравка у свету фантазије попут оног какав постоји на тлу САД.

Јапански менаџери том приликом свесно су формулисали концепт „путовања у иностранство у сопственој земљи“ и проценили да су „Дизнијев“ бренд, и Америка уопште, у њиховој земљи толико прхиваћени и омиљени, да би уношење домаћих мотива само нарушило осећај задовољства, узвишености и гламура који даје конзумирање америчке културе и производа.

Јапански планери су тај став у целости и реализовали, не само тако што нису дозволили уплив домаћих легенди, историјских и медијских хероја у садржај атракција у парку, већ и тако што су се постарали да посетиоци „Токијског Дизниленда“ током вожње возом, чамцем и ролеркостерима унутар парка ни у једном тренутку не могу да виде околни јапански пејзаж.

„Токијски Дизниленд“, наравно, није у потпуности лишен јапанског карактера - он је врло јапански у смислу да је безбедан, добро организован и изузетно чист. Такође, услуга у угоститељским објектима у његовом саставу, иако они скоро искључиво нуде америчку храну и производе инспирисане америчком културом, заснована је на јапанским стандардима етикеције и пословања.

Ипак, општи консензус између понуђача и потрошача робе и услуга у „Токијском Дизниленду“ је да је оно што се ту нуди и конзумира, осим бајки и фантазије, сама Америка, односно, илузија боравка у њој.

Та формула се у пракси показала идеалном, па су становници многољудне јапанске престонице и градова у њеној околини похрлили у „Дизниленд“ и до те мере га заволели да је већ у првој деценији свог постојања постао прави друштвени феномен. Он је од тада и узорни бизнис модел за привреднике и језгро страног културног утицаја из којег се диктирају мода, укус, па и обичаји. 

Мека моћ Америке

Дизнијева митска чорба од принчева и лепотица, чудовишта и злочинаца, зачињена романсом, авантуром и херојством, те сервирана с хумором и заносном музиком, рецепт је који заводи и опија, а понекад и буквално хипнотише.

О томе могу да посведоче посетиоци јапанског „Дизниленда“ који му се изнова враћају, чак и након што одрасту и запосле се.

Такође, Јапанци имају довољно висок стандард да себи могу да приуште вишеструке посете тим парковима у којима дневна карта за одрасле кошта око 50, а годишња пропусница око 700 евра.

Ипак њихову велику и трајну популарност, као и чињеницу да је Јапан први прихватио „Дизниленд“ и још покрај њега изградио „Дизни си“, немогуће је у потпуности објаснити без осврта на снажан економски и културни утицај које су САД оствариле на ту острвску царевину у послератном периоду. 

Деловање америчке меке моћи у Јапану се, подржано чврстом моћи отелотвореном у седмогодишњој послератној окупацији и вишедеценијском стационирању америчких трупа, остварује кроз трговину, образовање и производе масовне културе, попут „Дизнијевих“ цртаћа и забавних паркова. Оно је видљиво у чињеници да јапанско становништво, поред економске моћи и пространства САД, импресионирају холивудски гламур, престиж америчких универзитета и светска доминација енглеског језика.

Јапан је пре неколико деценија, по угледу на САД, усвојио Божић и Свети Валентин као празнике, а последњих неколико година као пламен том далекоисточном земљом се се шири и прослава Ноћи вештица. Мада ниједан од ових празника у Земљи излазећег Сунца нема статус државних празника и не поседује религиозну димензију, већ просто служе као феште за шопинг, повод за размену поклона и прилика за романтичне изласке, они су значајно изменили стил живота у Јапану и сада већ одгајају читаве генерације младих људи који више уживају у обичајима страног, него домаћег порекла.  

Даље, иако се у Јапану само око један одсто становништва изјашњава као хришћани, у тој далекоисточној земљи је у протеклих 20 година венчање по западним, нарочито луксузним и гламурозним холивудским узорима скоро у потпуности потисло традиционалну церемонију у храмовима домаће шинто религије, па се сада јапански парови скоро искључиво венчавају у хришћанским богомољама.

Због тога сваки већи јапански хотел у свом саставу има капелу, док домаће угоститељске фирме, које листом организују свадбе по америчком обрасцу, граде имитације хришћанских цркава и у њима упошљавају странце као свештенике који предводе церемонију венчања.

Истраживања јавног мнења међу јапанским ђацима и студентима већ деценијама показују да су САД најпоштованија страна земља и најпожељнија дестинација за путовање и студије у иностранству.

Такође, овладавање енглеским језиком у Јапану не представља просто стицање знања корисног за путовање и посао или доказ талента и марљивости, већ и статусни симбол који асоцира на високу културу и префињеност укуса и интелекта.
 
Мека моћ Микија и Мини Маус

Међутим, „Дизнијеви“ забавни паркови у Јапану нису просто последица раније оствареног „меког“ америчког утицаја, већ и медијум пар екселанс за даље јачање и ширење тог утицаја.

Успех „Токијског Дизниленда“ који је већ у осмој години од оснивања прешао број од 100 милиона посетилаца убрзо је довео до отварања још 60 забавних паркова у Јапану који пружају неку врсту фантазије и бекства од реалности, од којих су многи посвећени страним земљама. Тако је у Земљи излазећег Сунца могуће наћи „Канадски свет“, „Швајцарско село“, „Шпански парк“ и мноштво других забавних институција које копирају пределе из иностранства.

Ако „Токијски Дизниленд" са атракцијама посвећеним Дивљем Западу и ликовима из дела америчке књижевности и филмске уметности, представља имитацију Америке, поменута села и паркови имитирају не само културу неке стране земље већ и концепцију Дизниленда, у смислу да такође нуде илузију боравка у другачијој, егзотичној средини и прилику за задовољавање порива за поседовање и сакупљање ствари кроз куповину мноштва шареноликих сувенира и гурманских специјалитета земље чију атмосферу покушавају да пренесу.

Спровођењем концепта забавног парка који дочарава путовање у иностранство и штеди муке у вези са за превозом, тражење смештаја и добијање виза, „Токијски Дизниленд“ је из корена променио туризам и угоститељство у Јапану.

Штавише, светли пословни пример „Токијског Дизниленда“ понукао је локалну управу у другом највећем јапанском граду Осаки да у потпуности ископира његов бизнис модел тако што је финансијски подржала пројекат изградње тематског парка који се такође ослања на филмска остварења једне холивудске продукцијске куће, „Јуниверзал студиоз“.

„Токијски Дизниленд“ одгајио је и праву армију јапанских туриста који из знатижеље путују у Калифорнију и на Флориду да виде где су снимани „Дизнијеви“ цртаћи и у чему се тамошњи „Дизниленди“ разликују од домаћег.

Мека моћ „Дизниленда“ надасве је приметна у свакодневном животу обичних јапанских грађана, где много деце, али и одраслих жена воли да кити своје торбе, одећу, па и унутрашњост аутомобила луткицама Микија Мауса, Паје Патка и других симпатичних Дизнијевих јунака. Оне и радо облаче костиме Мини Маус, кућне помоћнице, вештице или зомбија купљене у „Дизниленду“ и „Дизни сију“, и у њима излазе у шетњу у град или на журке.

На тај начин, ти велики забавни паркови у протеклих неколико деценија одиграли су велику улогу у формирању тзв. културе слатког, односно, размишљања и стила облачења и понашања по којима идеали којима жена треба да тежи нису зрелост, озбиљност или сексепил, већ симпатичност, мазност и разиграност.

Приврженост симпатичним јунацима цртаћа која се негује у „Дизниленду“ и која је део те културе у протеклој деценији проширила се и на спортске клубове, компаније, па и јавне службе, те је у Јапану у току права поплава слатких маскота и амблема са ликовима какви се иначе виђају у цртаним филмовима.

Социолози у Земљи излазећег Сунца сматрају да су „Дизни“ паркови у околини Токија својим редовним и атрактивним прославама Божића, Ноћи вештица и Светог Валентина, умногоме допринели и продубљивању интереса и ширењу тих, у Америци изузетно важних, празника међу Јапанцима. Те америчке обичаје оберучке су прихватиле и подржале јапанске робне куће, бутици и посластичарнице, које у неколико недеља пред поменуте празнике остваре вишеструко већу продају него обично.

Тако амерички медији и масовна култура, чији су један од главних носилаца „Дизнијеви“ паркови близу Токија, из године у годину све дубље мењају живот у Јапану, а у томе имају свесрдну подршку домаћег бизниса и више него ентузијастичан одзив јапанског становништва, које производе америчке културе генерално види као изузетно привлачне и пожељне.