Исправљена неправда према херојима Великог рата

Наредник Вилијам Шемин је, током тродневних крвавих борби, више пута избегао метке не би ли рањене другове извукао на сигурно, док је редов Хенри Џонсон спасио рањеног друга из своје чете, састављене од војника црне боје коже, при чему је сам одбио изненадни напад Немаца.

Председник Барак Обама планира да та два човека постхумно одликује највишим војним одликовањем за њихова херојства из 1918. године, а церемонија је заказана.

Они ће бити награђени пошто су њихове присталице убедилe Конгрес да усвоји изузетак од правила за додељивање Медаље части да се то одликовање даје само за херојска дела из претходних пет година.

Шеминова кћер, Елзи Шемин-Рот, примиће од Обаме медаљу у очево име. Она је почетком прошле деценије сазнала за закон који омогућава ревизију случајева Јевреја којима је, због могуће дискриминације, ускраћена медаља за херојства у Другом светском рату, па се изборила за закон који је сличну ревизију омогућио и за ветеране Првог светског рата.

Поштоваоци Хенрија Џонсона су се деценијама залагали да он буде одликован Медаљом части, па је њујоршки сенатор Чак Шумер покренуо ствар пред Конгресом, али је у први мах одбијен због мањка документације.

Шумерови људи су се вратили на исти случај неколико годину касније, када је гомила војних докумената доспела на интернет, међу којима и коминике генерала Џона Першинга у којем је он описао Џонсонове храбре подухвате пошто се 15. маја 1918. године током ноћне страже нашао на удару најмање 12 немачких војника.

„Под интензивном непријатељском ватром, упркос значајним ранама које је задобио, Џонсон је успео храбро да узврати, услед чега је непријатељ изгубио неколико војника“, саопштила је Бела кућа.

Кад је његов саборац тешко рањен, редов Џонсон је спречио да га заробе Немци. Редов Џонсон се изложио озбиљној опасности тиме што је отишао са свог положаја како би се с непријатељским војником упустио у борбу прса у прса. Исказавши велику одважност, редов Џонсон је одбијао непријатељске снаге све док се оне нису повукле.

Џонсон, родом из Вирџиније, радио је као портир на железничкој станици у Олбанију кад је регрутован у 369. јединицу Њујоршке националне гарде са седиштем на Менхетну. Јединица је била знана као „Харлемски борци из пакла" и била је под француском командом, јер је у америчким трупама у то време владала сегрегација.

Ране које је задобио у рату утицале су на Џонсоново здравље, и он је умро као алкохоличар у болници за ветеране у Илиноису 1929. године, када је имао 32 године.

Садашњи командант Њујоршке националне гарде, мајор Луис Вилсон, планира да прими Медаљу части у Џонсоново име.

Џонсонов колега по херојству, Вилијам Шемин, имао је 19 година када је његов вод улетео у крваву битку. Према наводима Беле куће: „Наредник Шемин је напустио заштиту рова у којем се његов вод налазио, изашао је на брисани простор и више пута се изложио тешкој пушчаној и митраљеској ватри како би спасао рањенике“.

Млади наредник је погођен шрапнелом, али је преживео, па је чак успео да му вод у наредна три дана не претрпи ниједан губитак. Онда му је немачки метак пробио шлем и зарио му се иза левог уха, због чега је три месеца провео у болници и остао наглув.

Услед рана од шрапнела једва је могао да хода, али је ипак дипломирао на Универзитету у Сиракузи и у Бронксу покренуо обданиште.