Празан зид као платно

„Врло је једноставно, када имаш једну боју у руци и видиш неки зид, можеш оставити свој траг на њему. Много је леп осећај проћи и видети нешто што си ти нацртао, било то прихваћено или не“, рекла је Танјугу Тамара.

„Цртачи графита ће препознати сваког свог било где у свету и обрадоваће му се. И само дружење има велику улогу у свему томе. То је, заправо, једна од ствари која инспирише, као и слобода изражавања, кретања и комуникације са светом улице“, истиче Тамара која намерава да идуће године упише ликовне студије.

Пројекат, веома професионално реализован, тиче се зида спољног степеништа зграде у једном од нових стамбених јединица на Бановом Брду. Услов да то буде колоритни ватромет, чини се, потпуно је испуњен. Њихов мурал је не само чаролија боја већ и измаштани свет у којем се праве степенице преплићу са насликаним.

Тамара и Андреј су искуство цртача графита стекли осликавајући делове фасада, а посебно зидове подземних пролаза и гаража на Новом Београду. Ово би, међутим, био њихов први „легалан“ мурал, који би насликали не само уз дозволу власника, већ и уз одређену новчану надокнаду.

Мурали су данас постали део урбаног пејзажа широм света. Они красе фасаде многих зграда у Берлину, Њујорку, Амстердаму, Паризу, Сао Паулу, као и у поменутом Мелбурну чије власти овај вид уметности схватају веома озбиљно.

Други по величини аустралијски град сусрео се са урбаном уметношћу још почетком 1970-их година, а данас важи за „светску престоницу стрит-арта“, у којој су своје радове остварили многи међународно признати уметници.

Први фестивал графита у свету одржан је управо у Мелбурну 2004. године, а о стрит-арт сцени у том граду 2005. године снимљен је документарни филм RASH који истражује културне вредности стрит-арта и његов утицај на јавни дијалог.

У том контексту, интересантно је напоменути да су градски оци Мелбурна временом почели да на стрит/арт гледају као на уметничку форму, имајући притом све мање разумевања и толеранције према обичним графитима (тагс), који се доживљавају као вандализам.

„Постоји велика разлика између стрит-арта и графита. Улична уметност је више уметничког типа и успео је да се одвоји од вандализма и графита, па је добио своје место у галеријама. Графити и даље остају неприхваћени јер се сматрају вандализмом. Колико год та разлика била велика, стрит-арт и графити се заједно боре против естаблишмента“, каже Тамара.

„Графити су нама инспиративни јер су нам помогли да осетимо ликовност, да ојачамо нашу перцепцију, да научимо да читамо тај улични језик. Цео град је наше платно, а та слобода може лако прећи у вандализам. Ја нисам покренута борбом већ искључиво жељом за цртањем и улепшавањем сивила, као и због потребе за изражавањем“, објашњава млада стрит-арт уметница.