"La dolce vita" на два точка

Када је италијански произвођач мотоцикала „Пјађо“ 1946. направио прву „осу“, циљ му је био да се компанија опорави од финансијског шока изазваног Другим светским ратом.

Данас, скоро седам деценија касније, „оса“ још увек зуји. Штавише, „веспа“ је симбол романтике, љубави, моде, али за многе и више од тога.

Компанија „Пјађо“, основана крајем 19. века у Ђенови, у почетку је производила делове за бродове. Временом, делатност се проширила и на производњу вагона, трамваја, луксузних камиона и бродова.

Након катаклизме коју су донеле ратне године, италијанска, као и већина индустрија широм света, доживела је крах. Међутим, власник фирме Енрико Пјађо нашао је начин да компанију постави на ноге, а муштеријама пружи више од превозног средства.

Познати предузетник ангажовао je Коратина д'Аскана, до тада главног инжењера у „Пјађу“. Његов задатак био је да редизајнира прототип „веспе“, такозвани „паперино“ (италијански назив за Пају Патка), који се Пјађу није свидео.

Д'Аскано је морао да креира атрактивно, економично и модерно превозно средство које би привукло младе. Када ју је први пут чуо, Енрика Пјађа је звук веспе подсетио на зујање осе, а и њен спољашњи изглед био је попут великог инсекта. Мала и префињена, „оса“ је направила свој први ђиро (круг).

Иако достиже само 60 километара са сат, с удобним седиштем и ветробраном који штити возача, „веспа“ је убрзо постала омиљено превозно средство младих и статусни симбол послератне генерације. La dolce vita, илити слатки живот, главни је мото свих оних који педесетих година „ђирају“ овим двоточкашем.

У Великој Британији, веома затвореној за утицаје послератне Европе, млади убрзо постају заљубљени у „осу“. Према наводима културолога, највећи утицај има на младе „револуционаре“ – посебан покрет у Британији оформљен као контраст панкерима. Супротно бунтовним и несређеним панкерима, ови млади су елегантни, носе одела и кравате. „Ко вози 'веспу', тај је победник“, говорили су револуционари. То су били градски мангупи, који су на два точка вратили романтику у свакодневни живот.

„Оса“ је полако постаjaла и једна од филмских звезда. Највећу популарност остварила је давне 1953. године, када је славни Грегори Пек „веспом“ провозао Одри Хепберн улицама Рима у филму Празник у Риму. Бројне познате личности заволеле су овај двоточкаш – глумац Марлон Брандо, сликар Салвадор Дали и прелепа глумица Ракел Велч.

Ипак, према наводима Моме Капора, „веспа“ је у Београд стигла када је дипломатски службеник Симо Мартиновић 1958. године први провозао „осу“ улицама Београда. Кажу, ко је провозао „веспу“ од Теразија па кроз Кнез Михаилову, могао је да има најлепшу девојку у Београду.

Од када је 1946. произведено првих десет „веспи“, овај скутер освојио је готово све метрополе на свету. Постоји на стотине клубова љубитеља „веспе“, а међу њима је и „Веспа клуб Србија“, који је отворио и „Веспа музеј Србија“.

У музеју могу се видети различити модели овог двоточкаша, од најстаријег из четрдесетих година прошлог века, до „веспе пе-икс“, последњег модела са ручним мењачем.