Ранч у Бразилу на којем су нацисти држали робове

Фотографија из тридесетих година 20. века приказује фарму на око 160 километара западно од Сао Паола и фудбалски тим који се постројио. Све делује у реду сем једне ствари, грба тима – нацистичког симбола свастике, преноси Би-Би-Си.

Време када је фотографија направљена подудара се са успоном нацистичке партије у Немачкој, али ово је било на другом крају света.

„Ништа не објашњава присуство свастике“, каже Хозе Рикардо Роса Масиел, некадашњи ранчер на фарми Крузеиро до Сул.

Али нацистички симбол није се први пут појавио на фотографији. Нешто раније, свиње су пробиле зид који их је ограђивао, а онда је погледао цигле. Мислио је да халуцинира.

На циглама је јасно био утиснут кукасти крст.

Добро је познато да је Бразил пре Другог светског рата имао јаке везе са нацистичком Немачком. Две земље биле су економски партнери а највећа фашистичка странка ван Европе, са више од 40.000 чланова, била је у Бразилу.

Професор историје Сидни Агилар Фиљо после доста проучавања, открио је тамну страну историје ранча, који је тада био у власништву породице Роха Мирандас, богатих индустријалаца из Рио де Жанеира.

Отац Ренато и његова два сина Отавио и Освалдо били су одани чланови Акао Интегралиста Бразилиера, партије екстремне деснице са великим симпатијама према нацистима.

„Пронашао сам сведочења 50 дечака од око десет година, који су из сиротишта доведени. Освалдо је обећао да ћемо играти фудбал и јахати коње. Али то није био случај. Радили смо стално, чистили фарму и окопавали земљиште“, каже Алојзије да Силва, један од првих доведених сирочића.

Деца су била подвргавана батинама, а нису им се обраћали именом већ бројем. Силва је био 23.

Сироче, војник и фудбалер

Аргемиро дос Сантос био је дечак када је одведен у сиротиште у Рио да Жанеиру. Одатле је стигао на ранч. „Нису уопште волели црнце“, сећа се Сантос.

„Стално су нас кажњавали. Најчешће са два ударца палматорије, специјално направљене даске. Особа није могла да издржи више од пет удараца. Фотогафије Хитлера биле су свуда и морали смо када пролазимо да салутирамо“, присећа се Сантос.

Потомци породице Роха Миранда кажу да су се њихови преци одрекли нацизма много пре рата, а посебно демантују да су деца пребијана и чувана као робови.

Сирочићи су, ипак, имали прилике да играју фудбал. Додуше само против тима са оближње фарме. Сантос каже да су били изузетно талентовани.

После неколико година одлучио је да му је доста. Једно вече је оставио откључану капију. Током ноћи је побегао и није се враћао.

Отишао је у Рио и радио као разносач новина. Онда се 1942. године, када је Бразил објавио рат Немачкој, пријавио у војску. Служио је на бродовима који су патролирали у Европи и ловили подморнице.

Сантоса сви зову по надимку „морнар“ а он поносно показује орден. У Бразилу је веома познат. Био је један од најбољих фудбалера четрдесетих година – играо је за „Флуминенсе“, „Ботафого“ и „Васко да Гаму“.

„Тада није било професионалаца. Сви смо били аматери, разносачи новина и чистачи ципела“, каже Сантос.

Сада живи са својом женом Гиљермином на југозападу Бразила. Живи миран живот.

„Волим да свирам трубу и седим на веранди. Уживам у хладном пиву и дружим се са пријатељима“, додаје Сантос.

Сећања на фарму, међутим, не бледе.

„Свако ко каже да му је цео живот од рођења био сјајан лаже. Свакоме се нешто ружно десило у животу“, истиче некадашње сироче, поносни војник, врсни фудбалер, а сада добри и пријатељски настројени старац.