Чобански паприкаш - нада за сеоски туризам

Организатори објашњавају да овом манифестацијом желе да сачувају традицију стару више од века, када је баш у меленачком атару било на хиљаде оваца и много, много чобана.

„Само име говори да се прави од јагњећег и овчијег меса. Иду лук, зачини, црни и бели лук, иду још биљке које су у природи значи да има специфичан укус и мирис тако да није га баш лако скувати", каже Миодраг Симић.

„Годинама се такмичимо, нисмо узимали неке награде, али занимљиво је да сваки пута наши котлићи и бакрачи остану празни, све се поједе", наводи Миле Пејић.

За припремање чобанског паприкаша нису важне године.

„У мојој екипи је цео комшилук. Углавном мушкарци, а има и по која жена. Оне касније устају. Пошто су данас ослобођене кувања, спремања и осталих ствари долазе касније", закључује Слободан Марков.

Радослав Радишић обожава да кува, али га највише боли што до сада никада на овом такмичењу није освојио прво место. Четири пута је био другопласирани, а једном трећепласирани.

„Да прођу да виде кувара, да ли су му нокти посечени, да ли има кецељу, цео амбијент, да ли је пијан... Ја сам све то видео и то ми се не свиђа", објашњава Радослав Радишић.

Док се овај предлог не усвоји жири ће и даље свој суд давати на основу узорака, које им учесници предају.

„Има лепих паприкаша, има врло лепих, као да су кували они напољу тамо код оваца, међутим има ту свашта. Има ту не знаш ни како да оцениш. Искрено речено стављали су све и свашта", истиче члан жирија Жива Ђурић. Иако многи тврде да су мушкарци бољи кувари, овога пута показало се супротно.

Три првопласирана паприкаша скувале су жене, а најбољи Снежана Берар, која са овог такмичења већ има једну прву и једну трећу награду.

„Није само то узети ставити па кувати, ако нешто радиш мораш и да волиш и уживаш у томе. Волим кад су сви задовољни. Сви наши гости, пријатељи и родбина. Кад су сви задовољни онда сам и ја задовољна", рекла је Берарова.

Ову манифестацију сваке године посети између пет и седам хиљада људи, а међу њима сигурно има и оних који не воле овчетину и чобански паприкаш. Али, ни они из Меленаца неће отићи гладни.

„Многи питају има ли за продају, ја кажем ово је за госте, радићемо на томе да буде и више, да се у већим количинама пече", наводи Милан Мркобрат.

Уз музику, јело и пиће добар провод је загарантован. А то је свакако важније од било које награде, признања или оцене жирија.

Оно чему се Меленчани надају, јесте и обарање рекорда у кувању паприкаша и улазак у Гинисову књигу рекорда.