Вокалоиди, јапанске мегазвезде

Хацуне Мику је толико популарна да се њен лик појављује у стриповима, цртаним филмовима, компјутерским игрицама и на низу производа као што су школски прибор и играчке.

Штавише, ова тинејџерка са кикама дугим готово до земље, имала је и понуду да постане рекламно лице преидизборне кампање 2010. године, а плоча са цртежима који је приказују у разним костимима причвршћена је за један од јапанских сателита и лансирана у орбиту.

Ово вероватно и није тако чудно када се зна да ова млада певачица иза себе има мноштво солистичких концерата од којих је један привукао 20.000 људи, те да су њене нумере на интернету видели милиони људи.

Једино што је заиста необично када је у питању ова поп дива јесте то што она заправо и не постоји. Или бар не у реалном свету. Јер, Хацуне Мику је вокалоид, вештачки синтетизовани вокал којем је анимацијом придодато тело у облику дугоноге тинејџерке.

Све остало је право и стварно постоји: музичари из бенда који је прати, њихова свирка, гласно одобравање и навијање обожавалаца на трибинама спортских и концертних дворана, којима, изгледа, ни најмање не смета то што је Хацуне цртани лик пројектован на провидни екран на бини.

Хацуне Мику је најпопуларнији од вокалоида, виртуелних вокалних извођача, који се у Јапану у последњих пет година све више појављују захваљујући развоју софтвера за синтетизовање људског гласа, али умногоме и захваљујући управо успеху који је она постигла. 

Такође, Хацуне обједињује све међу млађим Јапанцима популарне елементе домаће поп културе и представља отелотворење укуса који јапански медији диктирају у последњих неколико деценија: ритмичне песмице лаких нота, анимацију, футуризам и контроверзни тип сексепила који представља спој дечје невиности у лицу, изразито кратке сукње и високих штикли.

Љубав према технологији и виртуелном свету у Јапану одавно постоји и она се огледа у великој присности којом се Јапанци односе према роботима, њиховој привржености стриповима и цртаћима, те сталном занимању за забавне паркове попут Дизниленда и клубове који су дизајнирани тако да пруже илузију боравка у некој врсти фантастичног света.

То је плодно тло на којем је, у социолошком смислу, терен за прихватање вокалоида био припремљен већ 2007. године када се у режији студија Криптон Фјучер Медија појавио лик Хацуне Мику.

И новији вокалоиди су листом жене футуристичког изгледа, а неке од њих се, попут јунака научнофантастичних цртаћа појављују са оружјем у рукама.

Иако је софтвер за синтезу људског гласа „Вокалоид" постао део естраде и популарне забаве, јер га поред музичких кућа и њихових вокалоида употребљава доста обичних корисника који уживају у комбиновању најразличитијих мелодија са текстом који су сами саставили, оригинално је био намењен, те данас налази примену у кибернетици. Захваљујући њему, роботи који певају постали су стварност у Јапану.      

Почетак „Јамахиног" пројекта за синтетизовање људског гласа наишао је, међутим, на хладан пријем код музичких професионалаца који су листом одбијали да позајме свој глас за развој „Вокалоида", страхујући да би њихове песме и музички носачи могли постати сувишни ако фанови добију прилику да по свом нахођењу праве композиције користећи њихов глас. 

Иако је постојало уверење да такав софтвер може евентуално донети корист професионалним певачима у смислу очувања њиховог гласа, јер би снимање гласа у тренутку када је здрав и његова каснија рекомбинација и синтеза путем компјутера омогућили певачима да и у време када су прехлађени или су из неког другог разлога изгубили снагу гласа наставе да раде.

Ипак, у музичким круговима преовладало је мишљење да би потенцијална економска штета била превелика, па нико од контактираних јапанских певача није одговорио позитивно на захтев „Јамахе". Тако је произвођач музичких инструмената и мотора са седиштем у градићу Ивата за помоћ морао да се обрати глумцима који позајмљују свој глас цртаним ликовима и раде синхронизацију страних филмова на јапански језик.

Глас једне такве глумице сада се користи за наступе Хацуне Мику.