Лекција или траума за цео живот?

Када је сазнао да је његов син узео 100 долара из новчаника њиховог рођака, Џозеф Гонзалес из Колорада смислио је казну за коју је сматрао да ће бити најефикаснија.

Свог 12-годишњег наследника Хозеа послао је да стоји сатима на прометној раскрсници у центру Денвера, са великим јаркожутим папиром на којем пише: „Ја сам лопов. Узео сам новац од члана породице". А онда ситнијим словима: „Не тражим новац".

„Он је добро дете. Ово је први пут да је урадио нешто овако. Надам се и последњи", истиче његов отац.

„Његов рођак је тешко радио да би зарадио тај новац."

Хозе је првог дана „на стубу срама", односно на тротоару прекопута очеве залагаонице провео пет сати. Џозеф је ту могао да га држи на оку и храни парчићима пице.

Отац каже да је планирао да понови казну, само што ће „јавно покајање" овога пута трајати 10 сати, уз, наравно, паузе за одлазак у тоалет.

И није забринут за репутацију свог сина. „Ма, он има само 12 година. Сви греше у том узрасту. Поента је исправити то на време."

„Део са прихватањем одговорности је у реду, али остало није", сматра Џејмс Хајсмен, психолог са Флориде, чија пракса обухвата и рад са децом која су јавно понижена.

„Овде се ради о срамоти. Некада давно, посрамљивали смо људе тако што бисмо им обесили знак око врата на јавном месту. Деца, чак и у 12. години, нису у стању да схвате на прави начин ову врсту јавног покајања", објаснио је Хајсмен.

„Само у њима потискујемо срамоту још дубље."

Међутим, Џозеф каже да је његов син „у почетку био врло тужан по питању овог начина дисциплиновања, а онда је то прихватио као мали човек".

Иначе, он сина сам одгаја од Хозеове треће године и верује библијским заповестима приликом „враћања детета на прави пут".

Улога оца подразумева адекватно дисциплиновање, али је његова најважнија улога заштитити сина од остатка света, став је психолога Џејмса Хајсмена.