Sunitski polumesec kao islamski NATO - nova sila na Bliskom istoku

"Napad na jednu članicu predstavlja napad na sve", suština je sporazuma koji su, simbolično u Meki - mestu rođenja proroka Muhameda, prošle sedmice potpisali saudijski lider Mohamad bin Salman, pakistanski premijer Šahbaz Šarif i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan.

Odmah zatim, sva tri lidera su objasnila da pakt iz Meke nije usmeren protiv bilo koje države, te da je novi savez otvoren za prijem novih članica, ali su ga stanovnici Bliskog istoka doživeli više kao odgovor na poraz dosadašnje bezbednosne strukture regiona, koji je, na razne načine, za mir Amerikancima platio stotine milijardi dolara.

Prva pukotina ovakvog bezbednosnog sistema pojavila se još u septembru, kada su Rijad i Islamabad potpisali sporazum o odbrambenoj saradnji, pa je na teritoriju Saudijske Arabije, već u aprilu, stiglo 8.000 pakistanskih vojnika, 16 borbenih aviona JF-17, koji su se proslavili u prošlogodišnjem ratu protiv Indije, kao i dronovi i kineski protivazdušni sistemi "HQ-9".

Pad poverenja u moć Amerike

Dolazak Pakistanaca, istovremeno, predstavljao je jasan signal da vlasti u Rijadu veruju da je region Persijskog zaliva značajno bliži eskalaciji sukoba nego trajnom miru o kojem, opet uz pakistansku pomoć, pregovaraju Vašington i Teheran.

Ovaj sporazum je, prošle sedmice, dobio sasvim novu dimenziju, kada se u Meki pojavio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, pa je savez odmah dobio nadimak "islamski NATO" i "sunitski polumesec".

Erdogan je, odmah, pokušao da smiri strasti, tvrdeći da sporazum nije usmeren protiv bilo koje države i pozvao sve zemlje regiona da mu se priključe.

Turski ministar spoljnih poslova, Hakan Fidan bio je još konkretniji, navodeći da se Saudijska Arabija, Turska i Pakistan nisu udružili protiv Irana, već su se načelno saglasili o zajedničkoj bezbednosti tri države potpisnice.

"Tri države će odlučiti u kojoj meri, formi ili formatu će podržati neku od potpisnica u slučaju napada", rekao je turski ministar.

Novi savez nem na napade Huta

Nekoliko dana kasnije, novi odbrambeni savez ostao je prilično nem kada su projektili jemenskih Huta počeli da padaju po saudijskoj rafineriji.

"Vojni izvori potvrdili su da su jemenske oružane snage sa dva drona gađale i uz Božju pomoć pogodile rafineriju Džinzan sa dva drona", javila je u četvrtak jemenska agencija SANA, pozivajući se na vojne izvore.

Na taj način, ispostavilo se da je potpisivanje sporazuma izazvalo mnogo veći politički potres nego što to, suštinski, predstavlja njegova sadržina.

Savez bez zapada

Ipak, sama činjenica da je ovakav sporazum uopšte potpisan, kao i da u političkom procesu koji mu je prethodio nije učestvovala ni jedna zapadna država, predstavlja prilično jasan pokazatelj da region Persijskog zaliva polako odustaju od više od više decenija stare bezbednosne strukture, zasnovane na američkom vođstvu.

Amerikanci i Izraelci nisu preterano komentarisali sporazum iz Meke, dok je Iran odlučio da ga u potpunosti ignoriše.

Za svaki slučaj, Pakistanci su, odmah u Teheran poslali ministra unutrašnjih poslova Mohsina Nakvija, koji se sastao sa tek postavljenim sekretarom Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost i nekadašnjih šefom Revolucionarne garde, Mohsenom Rezaijem.

"Odnosi između dve države oduvek su bili snažni, ali su dostigli novi vrhunac u poslednjim mesecima", objasnio je pakistanski izaslanik.

Iran, meta ili saveznik

Reči - vrhunac odnosa i poslednji meseci - odnose se na pakistansko posredovanje između Irana i Amerike oko postizanja trajnog mira u Persijskom zalivu. Iako su Pakistan i Katar u nekoliko navrata zaraćene strane ispratili do predvorja mirovnog sporazuma, konačni dogovor nije postignut zbog novuih napada SAD i iranske tvrdoglavosti oko kontrole Ormuskog tesnaca.

Ipak, problem nove koalicije predstavljaju različiti interesi država potpisnica. Suštinski, Turska i Saudijska Arabija lako bi mogle pronaći zajednički jezik kada su u pitanju jemenski Huti, koji jednako ometaju izvoz saudijskih energenata i tursku ekonomiju.

Takva akcija bila bi toplo pozdravljena iz Izraela i Amerike, ali je teško zamisliti pakistanski interes za takvu akciju, s obzirom da skoro celokupan uvoz energenata u Pakistan zavisi od slobodne plovidbe Ormuskim moreuzom.

Istovremeno, pakistanski i turski tovari, od početka sukoba gotovo bez ikakvih smetnji prolaze kroz Ormuz i Bab el Mandeb.

Ko je čiji saveznik?

Oko slobodnog prolaza kroz tesnac koji razdvaja Aziju i Afriku angažovala se koalicija koju čini ukupno 14 država predvođenih Saudijskom Arabijom.

Što se tiče odnosa sa Amerikom, sve tri države decenijama su zavisne od američkog naoružanja. Turska i Saudijska Arabija, takođe, stoje u redu za isporuku američkih borbenih aviona F-35.

Iako je prethodnih godina Pakistan nabavio gomilu vojne opreme u Kini, ta država ostaje jedan od ključnih američkih saveznika, do mere da predsednik SAD Donald Tramp komandanta oružanih snaga u Islamabadu naziva "omiljenim feldmaršalom" i "velikim ratnikom".

Feldmaršal Asim Munir je vešto iskoristio trenutak nepažnje Indije, pa je za postizanje mira između njegove zemlje i Indije, posle kratkog rata prošle godine, zasuo Trampa komplimentima i nazvao ga "mirotvorcem".

Saudijska Arabija, istovremeno, ima veoma razvijenu trgovninsku razmenu sa Grčkom i Kiprom, pa bi bilo teško zamisliti kako bi Rijad odgovorio na turski zahtev za pomoć u slučaju kakvog sukoba sa Grcima. Dodatni problem leži u činjenici da je Atina, još pre pet godina, bateriju protivazdušnog sistema "patriot" poslala u pomoć Saudijcima.

Sa pakistanske strane, teško je očekivati vojnu pomoć u ratu protiv Indije od Turske i Saudijska Arabije, čija je trgovinska razmena sa Delhijem procenjena na deset, odnosno čak 43 milijarde dolara.

Osim toga, Rijad se sprema da u inidjsku ekonomiju uloži čak 100 milijardi dolara, dok istovremeno, u Saudijskoj Arabiji radi 2,5 miliona Indijaca.

Iako je nejasno čemu će tačno služiti novi savez, sve okolne države deluju razbrinuto jer su se, iznenada ili ne, odružile jedna nuklearna sila, ekonomski gigant i druga najveća armija NATO pakta.

Ili, kako je to napisao iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči: "Kada se muslimani udruže, mogu se suprotstaviti bilo kojim strancima. Vreme je da se, uz istinsko bratstvo, uzdamo samo u sebe".