Strateška stabilnost ili diplomatska iluzija – šta se krije iza dogovora Kine i SAD

Kineski predsednik Si Đinping je tokom nedavne posete američkog kolege Donalda Trampa i njegove delegacije Pekingu gostima, kao i mnogo puta dosad, preneo da odnosi između dve supersile mogu i treba da imaju karakter miroljubive koegzistencije zasnovane na saradnji, obostranoj koristi i međusobnom uvažavanju.

Kineski predsednik je predložio da se odnosi dve države u budućnosti zasnivaju na "konstruktivnoj strateškoj stabilnosti" i taj koncept definisao ili objasnio na sledeći način.

Okosnica strateške stabilnosti treba da bude saradnja, održavanje međusobnih veza i komunikacije treba da bude konstantno kako ne bi dolazilo do nesporazuma, ekonomsko i vojnopolitičko nadmetanje treba da bude umereno kako bi se izbegao konflikt i mir treba da bude trajan, a ne krhak i prolazan.

Pojedini kineski komentatori, poput Džona Gonga iz Centra za međunarodnu bezbednost i strategiju Univerziteta Cinghua u Pekingu, smatraju da je, pošto je američka strana prihvatila taj predlog, ostvaren napredak u odnosima dve zemlje.

Ovo stoga što je u prošlosti Vašington odbijao da usvoji koncept odnosa koji se zasniva na međusobnoj ravnopravnosti i uvažavanju, te insistirao na nadmetanju i konfrontaciji, sve vreme gledajući na Kinu kao geostrateškog izazivača i rivala koji ima želju i sredstva da ugrozi ekonomski i vojnopolitički primat SAD u svetu.

Prepreke stabilizaciji odnosa dve zemlje

No, ipak, teško je biti optimista, smatraju drugi analitičari, najpre zato što nije poznato u kojoj meri se delegacija predsednika Trampa, čiji tim inače ne važi za studiozan, pripremila za sastanak i koliko je, ako je uopšte, proučila predlog predsednika Sija do trenutka kada ga je odobrila.

Poseban problem je doslednost, ili bolje reći nedostatak doslednosti na američkoj strani, jer ona vrlo često menja stav i daje izjave koje protivreče jedna drugoj.

Taj problem je naročito bio vidan u Trampovoj impulsivnoj i nedovoljno promišljenoj akciji uvođenja drakonskih carina na kinesku robu aprila prošle godine, kada je iz dana u dan baratao raznim, blago rečeno, preteranim procentima: 74, 125, 145 posto.

Najnoviji primer varljivosti stava američke vlade je vojna operacija u Persijskom zalivu.

Naime, kao njen konačni cilj najviši članovi Trampove adminstracije najpre su pominjali smenu režimu u Teheranu, pa uništenje postrojenja za obogaćivanje uranijuma (mada je sam predsednik Tramp u više navrata nakon dvanaestodnevnog rata prošle godine tvrdio da je iranski nuklearni program zbrisan).

Zatim su počeli da govore da je cilj intervencije neutralisanje raketnog arsenala i proizvodnog potencijala iranske vojske, pa otvaranje Ormuskog moreuza i onda potpuno odricanje Teherana od posedovanja nuklearnog oružja.

I, konačno, prećutna ili verbalna saglasnost sa konceptom kineskog lidera data tokom jednog sastanka na kojem je delegacija SAD želela izdejstvovati dogovore za kupovinu američke robe vredne desetine, pa i stotine milijardi dolara i stoga bila vrlo motivisana da ne protivreči, ne garantuje pretakanje koncepta konstruktivne strateške stabilnosti u praksu i promenu višedecenijske politike Vašingtona za slabljenje Kine.

Kurs sukobljavanja

Ovo zato što je otvorena politika suzbijanja kineskog uticaja počela još 2011. godine Obaminim strateškim zaokretom ka Istočnoj Aziji, te je pooštrena tokom prvog Trampovog mandata tehnološkim sankcijama protiv kompanije "Huavej", pojačanim naoružavanjem Tajvana i uvlačenjem evropskih članica NATO pakta u vojne patrole i vežbe SAD uz kinesku obalu.

Krešendo američke strategije konfrontacije s Kinom dostignut je za vreme vlade predsednika Džozefa Bajdena zabranom prodaje naprednih čipova američke, tajvanske i južnokorejske proizvodnje kineskim preduzećima, ometanjem kineskih ulaganja u rudnike i saobraćajnu i telekomunikacionu infrastrukturu SAD i njenih saveznika, uvođenjem carina od sto posto na uvoz kineskih električnih automobila u SAD i pritiscima za preuzimanje preuzimanje američkog ogranka kompanije "Tik-tok".

Ovome treba dodati i organizovanje gušće i snažnije (stalne) vojne mreže namenjene pariranju Kini oko Tajvana i u Južnom kineskom moru, koja podrazumeva međusobne sporazume o stacioniranju ljudstva i opreme, međusobno opremanje naoružanjem i razmenu vojnih tehnologija te zajedničke vežbe američkih, japanskih, filipinskih i australijskih snaga.

Izvršena je i reorganizacija američkih vojnih formacija u zapadnom Pacifiku (Guamu, Japanu i Filipinima) kako bi one bile spremnije za eventualni rat sa Kinom. Ovo se posebno odnosi na marince stacionirane na Okinavi, koji su se, po izveštavanju američkih medija, oslobodili tenkova i oklopnih borbenih vozila pešadije, te, umesto toga, opremili s više presretača raketa, protivbrodskih i krstarećih projektila, dronova i helikoptera.

Ono što je Tramp potom, povrh svega toga, pokušao da, u cilju daljeg slabljenja Kine, preduzme u svom drugom mandatu kapricioznim uvođenjem "recipročnih carina", novim sporazumima o prodaji naoružanja Tajvanu i gušenjem proizvođača nafte koji su primili kineske investicije i koji su veliki snabdevači te mnogoljudne zemlje crnim zlatom (Venecuele i Irana) još je očiglednije i grublje od onog što je činio Bajden.

Kurs koji je teško promeniti

Sigurno je dobro, u smislu uspostavljanja međusobnog poverenja i bar privremenog ublažavanja tenzija, da su se članovi dve vlade sastali u Pekingu i da su dva lidera provela izvesno vreme zajedno obilazeći atrakcije kineske prestonice.

Pozitivno je i to što je postignuta određena verbalna saglasnost u vezi s pojedinim pitanjima, kao što su ublažavanje carina i ograničenja na uvoz robe ili strateška stabilnost.

Ali, treba biti oprezan u vezi sa tumačenjem postignute saglasnosti. Najpre, iste reči često ne znače isto obema stranama.

Recimo, po izveštavanju medija u Istočnoj Aziji, dve vlade su se saglasile da Ormuski moreuz treba da bude otvoren.

Uopšte ne bi bilo iznenađenje ako bi se kasnije ispostavilo da je Trampova delegacija mislila na to da Iran treba da dozvoli slobodan prolazak plovilima njenih saveznika, a da su domaćini, na koje se iranska blokada uopšte nije odnosila, tom formulacijom (pre svega) želeli da kažu da američka vojska treba da prekine sa presretanjem iranskih i kineskih tankera.

Zatim, među američkim analitičarima se već mogu čuti komentari koji zvuče kao skepsa ili osuda predloga predsednika Sija o strateškoj stabilnosti.

Recimo, uticajni američki politikolog Boni Glejzer, rukovodilac Programa za Indo-Pacifik u tink-tenku "Nemački Maršalov Fond Sjedinjenih Američkih Država", smatra da je Sijeva inicijativa zamka usmerena na to da kineskoj strani dâ prostor da optuži SAD za kršenje konsenzusa postignutog u Pekingu ukoliko u budućnosti Vašington odluči da realizuje dogovorenu prodaju američkog naoružanja Tajvanu ili sprovede nove tehnološke sankcije protiv Kine.

Ona, dakle, vidi predlog predsednika Sija kao "nastojanje da se Sjedinjene Američke Države sputaju kako bi se obezbedilo to da ne mogu da upute izazov onome što Kinezi vide kao svoj najveći interes".

U SAD obe dominantne partije vide NR Kinu kao strateškog takmaca koji preti da njihovu državu svrgne sa planetarnog trona. Američka država i armija potrošile su mnogo godina i stotine milijardi dolara na ekonomske sankcije i na suzbijanje kineskih ekonomskih interesa u državama poput Paname, Bolivije i Argentine (gde Kina nastoji da dobavi litijum), na propagandnu delatnost koja Kinu prikazuje kao agresivnu državu koja želi da naškodi SAD i njenom narodu i vojne pripreme za eventualni rat sa Kinom u Tajvanskom moreuzu i Južnom kineskom moru.

U poslednje vreme, što direktno što preko posrednika, preduzimaju se i konkretne vojne akcije usmerene na slabljenje Kine kroz napade na njoj politički i ekonomski bliske države važne za njeno snabdevanje energentima poput Venecuele, Irana, Rusije i Mjanmara.

Zato ne bi bilo čudno ako bi saglasnost o strateškoj stabilnosti iz Pekinga ostala samo slovo na papiru i vlada u Vašingtonu nastavila da se ponaša kao i do sada. Ili, ako bi taj konsenzus bio na snazi izvesno (kraće) vreme, tek toliko dok se SAD ne ispetljaju iz zamršenog klupka u Persijskom zalivu.