Černobilj - četrdeset godina od najteže nuklearne nesreće na svetu

Prema pojedinim tumačenjima, od posledica radijacije, do naših dana, umrlo je između 200.000 i 400.000 ljudi, a smatra se da je posledice zračenja u manjoj ili većoj meri osetilo do pet miliona ljudi.

Rusko-ukrajinski rat ušao je u petu godinu, a u februaru 2025. godine, jeftin ruski dron probio je zaštitni omotač u Černobilju. Radnici upozoravaju da mesto najteže nuklearne nesreće na svetu i dalje nije bezbedno. 

Černobilj se nalazi na krajnjem severu Ukrajine, u pograničnoj zoni sa Belorusijom, stotinak kilometara severno od Kijeva.

Na tom prostoru sovjetske vlasti izgradile su, počev od sedamdesetih, elektranu u kojoj su u vreme tragedije, aprila 1986, radila četiri reaktora tipa RMBK-1000, a još dva su bila u izgradnji. U to vreme, Černobilj je pokrivao približno 10 odsto potrošnje električne energije u Ukrajini.

Do katastrofe je došlo na reaktoru 4, tokom testiranja vezanih za sistem hlađenja u slučaju prestanka napajanja električnom energijom.

Testiranja te vrste pokušavana su u Černobilju 1982, 1984. i konačno 1986. Iako su posle prva dva testa vršene dodatne modifikacije, poboljšanja, zbog nezadovoljavajućeg rezultata, te 1986. usledio je raspad sistema i eksplozija reaktora.

Prva zvanična tumačenja nakon tragedije iznosila su tvrdnje da je reč o neodgovarajućem rukovanju, ljudskoj grešci. Potom su nuklearni stručnjaci razjasnili da su reaktori tog tipa imali ozbiljne sistemske nedostatke i da osnovni uzrok tragedije jeste sama konstrukcija reaktora tipa RMBK-1000.

Pošto se eksplozija dogodila, u 1.23, po moskovskom vremenu, a obim tragedije nije bio jasan, pokušalo se s klasičnim gašenjem. Gotovo svi pripadnici vatrogasnog tima koji se brzo našao na mestu tragedije stradaće narednih dana ili sedmica od posledica izloženosti radijaciji.

Potiskivanje istine

Prve reakcije rukovodilaca i elektrane i lokalne partijske organizacije, svodile su se na objašnjenja da je sve pod kontrolom, te da je reč o incidentu. Na istovetan način su reagovale i vlasti u Kijevu, odnosno Moskvi.

Razmere tragedije vlastodršci u Moskvi počeće da naslućuju tek pošto su sovjetski nuklearni stručnjaci uspeli da ukažu na težinu situacije.

Kasnije tog dana, osnovana je odgovarajuća komisija za istragu nesreće. Na njeno čelo postavljen je Valerij Legasov (1936 - 1988) zamenik direktora moskovskog "Instituta za atomsku energiju Kurčatov". Iz Moskve je uz stručnjake upućen, kao centralna politička figura, Boris Ščerbina (1919 - 1990) stručnjak za energetiku, član CK, dugogodišnji potpredsednik vlade Sovjetskog Saveza.

Populacija obližnjeg Pripajta, gde su živeli radnici elektrane, evakuisana je otuda tek u ranim popodnevnim satima 27. aprila, ukupno oko 49.000 osoba.

A narednog dana, 36 sati nakon nesreće, zaključeno je da je potrebna evakuacija stanovništva iz zone od 10 kilometara, da bi područje evakuacije zatim bilo prošireno na 30 kilometara.

Dvonedeljno gašenje požara

Pošto su razmere katastrofe postale nesumnjive, započelo je zatrpavanje otvorenog jezgra reaktora, helikopterskim nasipanjem iz vazduha, sa više od 5.000 tona peska, olova, gline i bora. Bio je to strahovito rizičan posao i odneo je brojne žrtve. Više od 600 pilota izvelo je hiljade letova nasipanja. Požar unutar reaktora 4 ugašen je tek 10. maja.

Podjednako je opasna bila situacija sa odstranjivanjem visoko radioktavnog materijala iz jezgra reaktora koji se raspršio eksplozijom. Pokazaće se da su robotski sistemi otkazivali zbog previsoke radijacije, i najveći deo tog posla obavili su ljudi.

Sovjetske vlasti razmere katastrofe Černobilja priznale su tek pošto su odgovarajuće službe okolnih zemalja, pre drugih Šveđani, ukazale na višestruko uvećane nivoe zračenja, radioaktivnost raznošenu vazdušnim strujama, vetrom. U jutarnjim satima 28. aprila, proradio je sistem alarmiranja u švedskoj nuklearnoj elektrani Forsmark, udaljenoj oko 1.000 kilometara vazdušnom linijom od Černobilja.

Zvanična potvrda havarije

Posle početnih izjava da se dogodila manja nesreća, sovjetske vlasti su, najzad, uveče 28. aprila, u 21 sat, zvanično obelodanile da je došlo do nesreće u nuklearnoj elektrani Černobilj.

U međuvremenu, oblaci radioaktivne prašine prekrili su, osim delova Sovetskog Saveza, i Skandinaviju, veliki deo Centralne Evrope, delom i Jugoistočne.

U sanaciji Černobilja i okruženja, bilo je angažovano oko 600.000 lica, takozvanih likvidatora.

Sovjetske vlasti posvetiće se potom, osim izgradnje gigantskog sistema za hlađenje ispod kompleksa elektrane, izgradnji sarkofaga, kao prvog vida zaštite okoline. Prema objektima koji su ostali u upotrebi, pošto su dva rekatora i nadalje radila, sagrađena je betonska barijera debljine 200 metara. Rad reaktora 1 biće obustavljen novembra 1996. a reaktora 3 decembra 2000. godine, čime je elektrana Černobilj konačno obustavila rad.

Neretko se ističe da je katastrofa elektrane u Černobilju, čije je zvanično ime bilo Černobiljska nuklearna elektrana "Vladimir Iljič Lenjin", znatno urušila poverenje građana u sovjetski režim, te da je među uzrocima potonjeg raspada te zemlje.

Reaktor – četiri decenije kasnije

Danas, u reaktoru 4, koji je 1986. eksplodirao, nalazi se oko 135 tona visoko radioaktivnog urana i plutonijuma, pa zračenje i dalje deformiše strukture sarkofaga, što zahteva nove radove, slojeve ojačavanja.

Na udaljenosti od stotinu metara od razorenog reaktora radijacija je približno 50.000 puta veća od dozvoljene.

Zatvorena zona, koja je neposredno ozračena, ukupne površine veće od Luksemburga, nalazi se pod nadzorom.

Poslednjih godina, uoči aktuelnog rata na tlu Ukrajine, ona je postala teren ekscentričnog vida turizma, posebno nadgledanog.

Sa druge strane, uočeno je neobično bujanje prirode, flore, a vidna je i povećana brojnost pojedinih vrsta, kao vukova i medveda. Uspešno su se adaptirali i konji Prževaljskog, jedne vrste koja je nastanjivala stepe centralne Azije.

Četrdeset godina posle mirnodopske, u uslovima trenutnih ratnih katastrofa, najvažnije pitanje je mogu li nuklearke u Ukrajini i Iranu da izdrže bombardovanja i - s kojim posledicama.